Share Button

Попут Грка и Римљана, Срби су имали свој ПАНТЕОН богова, од којих напознатији  беху: Перун, громовник; Дај бог,  који је обасјавао земљу светлошћу и чинио да на земљи све расте и рађа; Стрибог, који пушта ветар и олују и кажњава све грешне и непоштене људе; Усуд,  који одређује сваком човеку судбину;  Давор, бог рата кога су призивали у ратним приликама; Љељ и Лада, божанства младости, лепоте, љубави и миловања.

Срби су били на том степену развитка када су веровали да се богови морају умилостивити те су им приносили, многобројне жртве у стоци, првим плодовима, житу, јелу и пићу, захваљујући им се тако на берићетној жетви, плодности, здрављу и сваком другом добру које им је од богова долазило.

Тек после двеста година, Срби су почели у деветом веку , са просветитељским  и проповедничким радом Ћирила и Методија  да се приклањају хришћанству. Они су саставили и „азбуку“ и почели са писањем књига на срб(п)ском  писму, названу „ћирилица“, којом се и данас  служе Срби, Срби из Црне Горе, Македонци, Руси и Бугари.

Многи истраживачи народних обичаја Славе и Крсног имена сматрају да је данашња слава сећање на покојне претке, кућне заштитнике, и порекло овом обичају налазе у херојском култу код Грка и култу римских богова – лара и пената. Ово враћање у далеку прошлост важно је због разумевања једног од најдревнијих обичаја у Срба – Крсне славе (крсног имена, свети, светог, благдана – како сесве у разним крајевима зове) . Срби су тада живели племенским животом, а племена су била подељена на многе веће или мање задруге, породице, и свака та породица  и племе, поред општих богова, имала је и свог племенског или домаћег бога, као заштитника племена, кућне чељади и стоке.

Други пак, истраживачи сматрају да је крсна слава настала као сећање на оног претка који је први примио хришћанску веру, односно на онај дан када је које племе или породица крштено. Тако су се једни крстили  на Светог Николу, други на св. Враче, трећи на Ђурђевдан и сл. Ново крштено племе или породица , почела се молити, као божјем посреднику, сваке године кад је долазио тај дан, који се светковао као спомен дотичног свеца.

Многи истраживачи у славским ритуалима паљења свеће[1], припремању жита (кољива[2]) преливању жита вином[3], виде елементе култа мртвих, анимистичког култа предака, („да би се њихове душе у пријатељству одржале са живим потомством“). Други пак сматрају да се скоро сви трагови паганизма односе на култ плодности, а не накулт предака. Садржај скоро свих здравица и молитава јесте обезбеђење плодности.

У славским обичајима одржало се много претхришћанских  елемената, јер обичај слава  нема ничег хришћанског у свом првобитном корену. Први поуздани историјски црквени подаци називају овај национални срб(п)ски празникпамет светом“ и везују га за помен мртвима – „за покој“. Ритуал/обред, прослава „светог“ имала је многе прастаре дохришћанске  елементе: обавезно се обављала уз крвну жртву, где је домаћин доносио пред цркву говеда и овнове и/или јагањци и голубови (постоје подаци да су уношени и у саму цркву и да их је свештеник, чак и пред жртвеником крај олтара, уз посебне молитве, лично , сам клао стоку и за то добијао кожу и груди заклане животиње), док су се гозбе и пирови одржавали у цркви или пред самом црквом.

Светосавска срб(п)ска црква, од 1219. године, чим је основана самостална ЖИЧКА архиепископија,(доцније Пећке патријаршије) прослављање „светог“, касније „Крсног имена“ добија нарочито национално обележје  и током времена , у духу и форми хришћанства, почела се сматрати као искључиво срб(п)ска.  

                Нарочиту улогу у стварању крсне славе имао је први срб(п)ски архиеписком Сава Немањић (1174-1235). „ОБИЧАЈНИ РИТУАЛ“ помена светом или за покој умрлих код цркава, ОНАЈ који жели и даје гозбу за душу мртвих, мора да спреми (шта жели и шта може) код своје куће и у своме дому изнесе на трпезу гостима. Само тако спремљену гозбу, у дому свакога ко слави светитеља, може свештеник доћи да благослови, па ће тако и цео тај дом благословен бити.      

                На тај начин, својом флексибилношћу,  Срб(п)ска црква је успела да створи основу за формирање једног посебног домаћег празника – Светог или Свеца, Крсног имена или Славе, на шта указују многобројни писани извори који указују да су сви главни ритуални реквизити  данашње Крсне славе били фиксирани као такви већ у доба Светог Саве. Они који су хтели  да славе „памет светом“ могли су доносити у цркву свеће, просфоре (крсни колач), кољиво, зејтин и тамњан[4] на благосиљање, а тадашњи свештеници су , у недостатку писаних правила и ритуала, сами створили многе молитве и ритуале,  који се и данас упражњавају код славских обреда, и на тај начин развили један свој општенационални домаћи култ и створили посебан ритуал од свих православних народа.

У спомен Обрезивања Господњег, Православна  Црква је установила празник који се празнује 14. Јануара, односно 1. Јануара : почетак НОВЕ ГОДИНЕ када  пада празник светог Василија.

У народу,  и за Нову годину припремала се чесница, понегде бараница од пројиног брашна и сала, и пило се у „славу“, као за Божић. На многим местима остављао се бадњак од Божића до Нове  године.

Када сам отишао на студије у Београд, те године нас је било изузетно много уписаних на прву годину студија, тако да су нас поделили на (осам) групе(а), које су имале  у просеку стотинак студената. Наравно, предавања се нису могла одржавати за све студенте (све групе) у једној сали, јер таквог Амфитеатра није било на Економском факултету ,  да прими толики број студената, па се прибегавало да смо „слушали“ предавања (посебно из Политичке економије) ван факултетске зграде. Н а  паузи, између предавања, Тапи ми је предложио да одемо на кафу, ту , близу, „преко пута“. Тада сам први пут ушао  у „култну“ кафану града Београда. Отишли смо на „балкон“ те кафане, са којег је „пуцао видик“ у све делове „приземља“.  Онда ми је Тапи испричао како се овде одавно грађани окупљају на ноћ између тринаестог и четрнаестог јануара – НЕ МОЖЕ НИ ИГЛА ДА ПАДНЕ НА ПОД, док се обавезно, уз „музиканте“ које предводи (неки) Тома Здравковић, данас, легенда (и тада је био, САМО НИСМО ЗНАЛИ), народне музике, дочекује ПРАВОСЛАВНА НОВА ГОДИНА. Та  кафана се зове „Марш на Дрину“. Ми смо се „онда“ смејали „таквој“ врсти музике, јер смо били „деца цвећа“. „Фолклор“ за ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ, допуњавали су (под обавезно)плавци – „мурија“ која је евидентирала број присутних и  увек „опструирала“ НАРОДНО ВЕСЕЉЕ. Постојала је и „црна листа“ песама које нису „смеле званично да се певају“: „Капетан Коча“, „Ко то каже“, „Са Косова се труба чује…“ – да не набрајам више, списак је подугачак. Тај култ у Срба, ДОЧЕКА ПРАВОСЛАВНЕ НОВЕ ГОДИНЕ се одржао  до данашњих дана.

                Зашто Вам све ово причам?! Због овога:    

                „Када поноћ стари сат објави,дигни  чашу и свима наздрави. Пожели нам здравље и весеље и да Бог нам испуни све жеље! У Приштини, Драгачевска труба! Амеику  покорила Куба! Да Европу гази корак Руски! Да Енглези сви говоре Српски! Да се Папа са три прста крсти, све док Путин гаса им не пусти! Бели орао да развије крила, Црна Гора да отера Мила! Нека јече звона старославна,  СРЕЋНА НОВА ПРАВОСЛАВНА! Знам ДА ЗНАТЕ, ово је СМС порука коју сам добио преко мобилног телефона.

                Због ОВОГА САМ ЖЕЛЕО ДА ВАМ СКРЕНЕМ ПАЖЊУ – КО У НАШЕ ИМЕ КРЕИРА И „СКЛЕПА“ ОВАКВЕ НЕБУЛОЗНЕ СТИХОВЕ?! 

                Један , ПО МНОГО ЧЕМУ, ЈЕДИНСТВЕН  догађај У БОГАТОМ ФОЛКЛОРУ СРБА КАО НАРОДА, НЕКОМЕ СМЕТА И уз помоћ НАС САМИХ ДЕВАЛВИРА И ОПСТРУИРА. Зато НЕДОЗВОЛИМО ДА нам  СЕ ИНПУТИРАЈУ ВРЕДНОСНИ ПОСТУЛАТИ унификације КОЈА РАДИ У КОРИСТ НАШЕ ШТЕТЕ – колективног заборава НАШЕГ  БОГАТОГ  ИСТОРИЈСКО – КУЛТУРНОГ БЛАГА КОЈЕ НАШ НАРОД ИМА, да нам МОРАЛНЕ НАКАЗЕ КРЕИРАЈУ СВЕСТ и „СЛАВЕ“ НАШУ КУЛТУРНУ БАШТИНУ , ИСТОРИЈУ И НАШЕ СВЕТИЊЕ.

[1] Сматра се да је угоднија свећа од жутог воска; као што пчеле праве мед и восак сисајући нектар  из чистих цветова, тако и молитва свечарова потиче из чистог срца. Само паљење свеће представља да су свечар и сви његови гости синови светлости и осветљавање њеном светлошћу изражава свечаност Крсне славе, која просвећује сваког човека светлошћу разума и врлина.

[2] Жито се спрема у славу Божју, част светитеља који се празнује, за освећење живих и за  покој душа умрлих предака. Кољиво је у вези са култом плодности – оно се сматрало жртвом подземним боговима, који дају плодност и који могу дати или одузети земљину родност. Сама реч „кољиво“ потиче од грчке речи коливон што значи зрно, нарочито зрно пшенице.

[3] Као што је крв Исусова израз његове жртве за спасење људских душа, тако је и вино израз његове крви у светој тајни причешћа. Вино је о Крсној слави  потребно да се прелије славски колач при резању, да се прелије жито.

[4] Измирна је миришљава смола која се при славском обреду, резању колача, узима за кађење, када се о слави кади свечарски колач, жито и сви укућани, приноси Богу и светитељу духовна жртва.

Share Button