Share Button

„Ovaj čin rata, pomislio sam, neće proći nekažnjeno. Pomislio sam da će ljudi koji su ovo učunili i oni koji su ih podržali ubrzo čuti vesti od Amerike i njenih prijatelja. I tako je i bilo i tako će i biti sve dok posao ne bude završen“. Ovako kaže Jadija! Njegova duboko poltronsko – inhabilna misao evoluira: “Gospodine predsedniče (Vi, koji ste se „prikopčali“ malo kasnije OVO JE PISMO PREDSEDNIKU DŽORDŽU koje je napisao Tadija), VAŠE REČI I DELA, od tog užasnog jutra pre tri godine, okupili su muškarce i žene u Vašoj zemlji, kao i u celom svetu, oko pravednog cilja: vodjenje rata protiv terora. Amerika se nije sama odlučila za ovaj rat, on je iznudjen.“

Како ово надахнуто звучи! Зар не Реј?! По ко зна који пут биће нам сервирана „замена теза“, попут ове „последње“ која се „(намерно) десила“ у Паризу. „Интересне групе“, које непрестано „заговарају“ страх од „авети: зле пошасти тероризма (када више нема  авети комунизма)“ који перманентно напада „високопарне циљеве и тежње народа“ за демократијом, јер „вероватна истина“ која нам се намеће, да морамо бити поремећени да прихватимо основне моралне аксиоме и  изкреиране чињенице које ће „на трен“ скренути пажњу јавности, док  „караван прође“. Наравно, сваки иоле нормалан човек са гнушањем одбацује „било какву употребу силе“, посебно када невини људи страдају, ма које боје коже били. Међутим, народима  треба „перманентно пласирати“  и  (подгрејавати) страх, како би се „оправдали“ поступци наметања силом (од стране „интересне групе гладне профита“) пројектованих демократија, које ће „вратити“ уложени капитал.

Најновија флоскула, „страха од исламског фундаментализма“, која прети човечанству, посебно америчком народу, је обичан ПОКУШАЈ ВЕШТЕ (И УСПЕШНО ИЗВЕДЕНЕ) МАНИПУЛАЦИЈЕ.

Није случајно, да се перманентно ИСМЕЈАВА ИСЛАМ,спомиње ПРОРОК (који НИЈЕ НИШТА ПРОРЕКАО,  ТО ЈЕ СВАКОМ ИОЛЕ ПИСМЕНОМ ЧОВЕКУ ЈАСНО)  МУХАМЕД, религија која ни на једној страници (њихове) Библије, КУ’рана, не заговара тезу насиља. Није случајно да се „тероризам“ пласира  са дестинација где је „концентрација  капитала далеко од очију јавности“ западног света. Нико , нити словима нико, НЕ СПОМИЊЕ СТЕПЕН ОБРАЗОВАЊА „регрутованих“  људи који „са вером у Бога иду у Џихад“. Нико НЕ СПОМИЊЕ лабораторијске експерименте „уграђивања чипа“ (наравно да знате одакле се они пласирају) Лок анд лоуд (to lock in and loud).

На крају, сви актери терора, који се дрзну да пуцају, завршавају исто, „оверени“ од стране „нападнуте демократије“!  Немају „права“ да живи објасне „своје поступке“.

Мала дигресија, знам да се сећате „момака“ из ЗЕМУНСКОГ КЛАНА  – „Оверени“ су на правди Бога, без могућности да ОБЈАСНЕ И ПОЈАСНЕ, НАЛАГОДАВЦЕ као ЛОГИСТИКУ која им је ОМОГУЋАВАЛА креирање кримогеног миљеа, као  СВА креирана КРЕТАЊА  капитала: у чије име  и за чији рачун.

Филм Орсона Велса, Грађанин Кејн, (1941) добио је  Оскара за сценарио(имао је осам номинација): Орсон Велс и Херман Ј. Манкиевич (Orson Welles  i Herman J. Mankiewicz). Филм говори о „америчком сну“: да кроз „елегију сиромаштва“ једног дечака, стицајем „сретних звезда“ (зсхваљујући  златном руднику који наслеђује његова (дечакова) мајка, ОН (дечак) прави популистичку новинску и радио империју уз (како то већ бива у малограђанским срединама) богату женидбу са сестричином америчког председника, што му омогућава да се кандидује за гувернера. Овај филм, који је проглашен за најбољи филм свих времена((1962 часопис Sight & Sound и кружока филмских критичара Њујорка) је значајан из више разлога: првенац Орсона Велса, велику сличност насловног јунака са новинским магнатом Williama Randolpha Hearsta (који је покушао да спречи дистрибуцију филма), као и популистичку „поруку“ да „новац не доноси срећу“; амбиција да влада и има моћ, коју му „новац даје“ само га све више отуђује од стварног живота, јер све се може купити али „срећа и љубави“ никада нису на продају, и нагони га у свет сурове самоизолације.  Ретроспектива живота Грађанина Кејна је испричана снажним флешбековима, који својим (холивудским) континуитетом кроз снажни наративни след догађаја представља компексну везу са невероватним  достигнућем  упечатљиве дубинске оштрине великог поља, технику у којој су предњи, централни и задњи план подједнако оштри, који даје камера Грега Толанда (Gregg Toland).

Малтешки соко(1941), Џона Хјустона , са незаборавним  Хемфри Богартом у главној улози  је имао три номинације за Оскара.

Наредник Јорк, Хауарда Хокса , је добио два Оскара: за главну мушку улогу Џон Вејн и  за монтажу Вилијам Холмс – иначе је имао девет номинација.

Како је зелена била моја долина, филм Џона Форда, добио је пет Оскара: за најбољи филм (ДЕрил Ф. Занук), за режију (Џон Форд),  споредна мушка улога (Доналд Крисп), уметнички директор (Ричард  Деј, Натан Јуран, Томас Литл) и Артур  Ц. Милер за фотографију.

                Казабланка (1942), филм је режирао Мицхаел Цуртиз; у главним улогама Humphrey Bogart i Ingrid Bergman. Ovaj kultni film zlatnog doba holivuda je sa toliko pažnje radjen da se skoro svaka scena može do najsitnijeg detalja analizirati: od igre svetlosti, preko dirki klavira do ventilatora na plafonu, uz vešto probrane likove statista, sa nezaboravnim Bogijevim:-  Sviraj to ponovo Sem… ili u belom smokingu (ili mantilu sa pojasom) – „Od svih kafića na ovom svetu…“  Ili čivena rečenica Bergmanove: „Znam da nikada neću imati snage da te ponovo ostavim“, dok čuvena melodija  As Time Goes By se čuje u pozadini, do romantičnog šefa milicije suvonjavog opservatora apsurdnosti:“ Okupite dežurne krivce..“.( Apsurdni) život, tamo negde gde“ pustinja“ ima svoje zakone, dvoje zaljubljenih traži svoj spas pred najezdom“pustinjske oluje“ u obliku rata, uz prepuštanje gledaocu da dopiše scenario po svom nagodjenju, jer“ Luis, ja mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva…“. Film je dobio tri Oskara: Za najbolji film, režiju i  scenario (HowaRD Koch).

                1943 godine , film Omča za nevinog u režiji William A. Wellman sa glavnim glumcem Henri Fondom. Ovaj film nije običan „vestern“ jer se bavi „ozbiljnim temema“: analizom „društva“ tog vremena kroz odnos pojedinac zakon jačeg: ludilo rulje (za linčovanjem)… mada, na kraju sledi poruka: treba poštovati zakon: kao osnovnu tekovinu civilizacije.

  1. godine, NAJVEĆI medju velikanima filma, Sergej M Enzenštajn, kao režiser i scenarista potpisuje film:  Ivan Grozni I i II. Orginalna muzika  Sergeja Prokofjeva dok glavnu mušku ulogu igra  Nikolaj Čerkasov. Despot car Ivan IV, odnosno u narodu Ivan Grozni,  govori o usponu i padu jednog od najslavnijih ruskih careva. Ovo je drugi  ZVUČNI Ejzenštejnov film (prvi  je Aleksandar Nevski). Kuriozitet je i dve scene u boji – epska priča ispričana sa kadrovima izrazito krupnog plana uz fascinantne svetlosne efekte (igre svetlosti)…

                Izgubljen vikend, u režiji Billy Wilder-a, snimljen 1945 godine, frapantan antologijski pogled na mračnu degradaciju čoveka izazvanu alkoholizmom. Neponovljiva uloga Ray Millanda, koja je zaslužila Oskara, igra pisca iz Njujorka, koga pobedjuje ljubav poroka prema alkoholu. Primoran, bez moralnih skrupula, ne bi li došao do novca, završava u „paklu“ halucinacija, delirijum  tremensa. Teturajući Trećom  avenijom pokušava da ukrade iz ženske torbice neki dolar, dok dugački tonovi muzike skladno dočaravaju pijanu viziju sveta koja mu je izmakla kontroli. Film je dobio Oskara  i za scenario,  režiju i najbolji film, pored  glavne muške uloge.

Moja draga Klementina, 1946.,  John Forda sa Henry Fondom u glavnoj ulozi, zapravo je prava priča o Wajat Earpu, Docu Hollidayu i OK koralu. Pored Obračuna kod OK korala,  Dan Revolveraša, Dok, Tombston ili Vajat ERP, koji su „istorijski precizniji“, ova  romantizovana obrada, poput balade postaje „evergrin“, antologijski film.

                Blago Sijera Madre, John Hustona, dobio je dva Oskara za režiju i muška sporedna uloga (Walter Huston). Film je značajan i po tome što je sniman po autentičnim zabitima, prašnjavom sušom meksičkog pejzaža, da prosto osećate, dok gledate film, da vam opori ukus peska smeta u grlu, dok vas u cipelama žuljaju nagomilana zrnca koja vas primoravaju da izujete cipele i istresete pesak – kako ljudi reaguju pod pritiskom i nevoljama zlatne groznice pune paranoje koja podleže iskušenjima pritiska.

                Naslednica, iz 1949. godine, film u režiji  William Wyler, dobio je  šest Oskara:  najbolji   film,  režija,  glavna ženska uloga (Olivia de  Havilland), umetnčki direktor (John Meehan,  Harry Horner, Emile Kuri, za kostim ( Edith Head i  Gile Steele) i  za muziku Aaron Copland.   

                Rašomon, film (1950), jedno od remek dela Akira Kurosave, (obavezno pročitati i knjigu- Rinosuke Akutagava) dobio je Oskara, počasna nagrada, dok je u   Veneciji dobio statuu Zlatni lav i Nagrada italijanske filmske kritike.

                Bulevar sumraka(1950),u režiji Billy Wildera, sa protagonistima William Holden i Gloria Swanson, pored osam nominacija za Oskara dobio je tri oskara, i to: za scenario Charles Brackett, Billy Wilder, D. M. Marshman Jr.; umetnički direktor Hans Dreier, John Meehan, Sam Comer, Ray Moyer; za muziku Franz Waxman. Nostalgična šetnja(nezaposleni scenarista Joe, plutajući mrtav u bazenu) po kući duhova kroz intimu sa megalomanskom zvezdom(Norma) nemih filmova, u oronuloj vili na Bulevaru sumraka, gde se bolesna fikcija sukobljava sa realonim svetom sete i taštine za prohujalim vremenima, na ciničan i uz dozu  sadizma dopušta ludilu Norme da pokaže( i dokaže) snagu duhova filmske industrije i zapravo podstiče sve aktere da se ponašaju kao monstrumi: – Ja sam velika, filmovi su se smanjili… Film je izvršio snažan uticaj na buduće horor i kriminalističke filmove.

                Tramvaj zvani želja, 1951. godine, u režiji Elia Kazana sa Vivijen Li i maestralnim Marlon Brandom, (Vivien Leigh i Marlon Brando), imao je osam nominacija za Oskara. Dobio je četiri Oskara i to: za glavnu žensku ulogu Vivien Leigh, Karl Malden za sporednu mušku ulogu, Kim Hunter za sporednu žensku ulogu, Richard Day,  George James Hopkins umetnički direktori.

             Da „ovi“ što „daju“ oskare ,Dragi Rej,NE  ZNAJU ŠTA RADE, poznato je još ODAVNO – Oskara za glavnu mušku ulogu je dobio Hemfri Bogart(Humphrey Bogart) za film Afrička kraljica.

                Veliki bard scene Bogart je , po mom skromnom mišljenju, samo zato što je bio poznatiji „uzeo“ nepravilno Oskara, jer gluma  (tada malo poznatog) velikog, medju  najvećima, Marlona Branda zasenila je sve.

                Mesto pod suncem, iz 1951  godine dobio je šest Oskara, i to: za režiju George Stevens,  za scenario Michael Wilson, Harry Brown, za kostim Edith Head, za montažu William Hornbeck, za muziku Franz Waxman, i za cinematography BW, – filmska kamera- William C. Mellor. Jednostavna elegija o sirotovanju (Montgomery  Clift) kroz socio-političku lekciju, nadvladavaju osećanja nepravednosti sveta i isključenosti  siromašne  jedinke iz viših krugova, koja vapi za „mestom pod suncem“. Film je preteča, holilvudski dirljivih, tragičnih, ljubavnih priča,  da kroz krupni plan intimnim, svemogućim, pogledom kamere naglasi erotsku čežnju prema neodoljivoj lepoti Angele koju  igra prelepa (tada je bila dražesna) Elizabeta Tejlor (Elizabeth Taylor). 

                Treba pogledati i film : Pevajmo na kiši iz 1952. godine, bez obzira što nije dobio ni jednog Oskara, sa nezaboravnom ulogom Gene Kelly. Ovo je kultni film mjuzikla i ne samo ovog žanra: nego i fantastične sc ene kao i harizmatične uloge i režije Kelija,muzike, scene i  naravno, kada ste zaljubljeni, i „kiša lepše pada“.

                Tačno u podne, (1952),film Fereda Cinermana, u glavnoj ulozi Gari Kuper, dobio je četiri Oskara mada je imao sedam  nominacija: glavna muška uloga nezaboravni  Gary Cooper, za montažu Oskar su dobili Elmo Williams i Harry W. Gerstad, za muziku Oskar je dobio Dimitri Tiomkin, a za pesmu(balada Don’t Forsake Me oh My Darling)  Oskar su podelili Dimitri Tiomkin i Ned Washington.

 Ovo nije „klasičan“ vestern, kao što nije, mnogo godina kasnije, Divlja Horda Sema Pekinpoa.       

Ovo je antologijski film koji na vispren način, sa fantastičnim kadrovima i još većom , nadahnutom, glumom, demaskira sve pore, kao i naličja, kroz surovu stvarnost života, sa jedne strane pojedinca i društvo, dok sa druge,  neizmernu ljubav koja ne preza ni od smrti da se pomogne voljenoj osobi koja je ostavljena na milost i nemilost u surovoj borbi za život, dok se očekivana pomoć prijatelja gubi pred (ne)izvesnom opasnošću, poput jutarnje magle.

Film iz 1953. godine , Odavde do večnosti,sa zasluženih osam Oskara:  u režiji  Freda Zinnemann, sa fantastičnim  Burt Lancaster i Deborah Kerr, bacaju u zasenak sve buduće rimejk verzije, ne samo sa svojom glumom, predivnim  plažama Havaja, zaustavlja dah gledaoca nezaboravna (čedna ) scena „valjanja“ po pesku uz nadahnuto donetu realnu melodramu stvarnog života kada prikazuje dinamiku oficirskog drila koji evoluira u terorisanje, psihologiju uniforme koja (ne)prepoznaje  prekršaje i predrasude koje su inplementirane kao paradigme svake zatvorene grupe, krute psihologije oligarhije koja vlada u njima. Sa jedne strane gruba hrabrost i čast dok sa druge komformizam zajednice kojoj „prija“ napaljena preljubnica kroz dozirani seks i nasilje, psovke, prostituciju, korupciju i sadističko iživljavanje koji su obavezni folklor zajednice gde egzistira američka baza.

Film je, pored režije i glavne muške uloge, dobio još Oskara za najbolji film (Buddy Adler), za scenario Daniel Taradash, sporedna muška uloga za Frenka Sinatru, sporedna ženska uloga  Donna Reed, za fotografiju Oskar je dobio Burnett Guffey, za montažu  William A. Lyon i za zvuk John P. Livadary.

Uporediti glumu Marlon Branda (kada ljubi Liz, prethodno pojevši „tri glavice belog luka“)iz Pukovnika sa Liz Tejlor i/ili Džeka Nikolsona (u više uloga oficira), po mom mišljenju najbolja je u tandemu sa Tomom Kruzom.

Mala digresija, pre gledanja filma obavezno pročitati romane Trkači olovnih nogu, Odavde do večnosti, Tanka crvena linija od Džems Džonsa (posle Veseli pariski svibanj i sve od njega.)

Na dokovima Njujorka (1954), da nije nastao u vreme „lova na veštice“, gde je  sam Elian Kazan žigosan kao simpatizer socrealizma, odnosno nadolazećeg talasa izdaja i paranoičnog zastrašivanja koji donosi komunizam, uz postojeću inkorporiranu korumpiranu krimogenu aktivnost na dokovima Njujorka, film bi „brže“ prerastao boginje , identifikovane kao“ konfliktom lojalnosti“ koji je inputirao Odbor za antiameričke aktivnosti i svi „akteri“ kao i kreatori filma bi imali veću i  kreativniju slobodu izražavanja u Holivudu, toga doba. Film je nagradjen sa osam Oskara, i to: kao najbolji film (Sam Spiegel), za režiju Elian Kazan,  za scenario Budd Schulberg (koji je bio i svedok u procesu Kazanu), za glavnu mušku ulogu FANTASTIČNOM , rolom ,MARLON Brando, za sporednu žensku ulogu Eva Marie Saint, umetnički direktor  Richard Day,, za fotografiju Oskar je dobio  Boris Kaufman, i za montažu Gene Milford.

Obavezno pogledati film Akira Kurosave Sedam samuraja (1954) godine. Kasnije su napravljeni filmovi, sa istim sadržajem, Sedam veličanstvenih, (1960) , Za šaku dolara (Sergio Leone 1961).

Film iz 1955. godine Rebel without a cause  , „večita tema“, agonije i otudjenosti, svih generacija, sa fascinantnim Džems Dinom (James  Dean) u glavnoj ulozi. U režiji zaboravljenog  Nikolasa Reja (Nicholas Ray) oživljava „stalno prisutni problem“ svih generacija, koje će se roditi sutra, nedovoljno tretiranu i „uvek“ zapostavljenu temu, od strane društva, „maloletničke delinkvencije“.

Nominovan je u tri kategorije za Oskara( za scenario Nikolas Rej; za sporednu žensku ulogu Natali Vud i sporednu mušku Sal Mineo), KOJE JE TREBAO DA DOBIJE (po mom skromnom mišljenju i za režiju i za scenario Nikolas Rej, kao i za glavnu ulogu Džems Din); film koji je dobio Oskara za režiju 1955. godine je film Marty, kao i najbolji film (Delbert Mann), mada ima IZUZETNU sociološku VREDNOST,(napisao tv dramu i scenario Paddy Chayefsky)(ISTO GORUĆI) problem društva koji tretira film Marty, borbu usamljenih ljudi za (slojevito) prihvatanje i (različitu) ljubav.

Film Div iz 1956. godine u režiji Džordža Stivensa (George Stevensa), dobio je Oskar , mada je imao DEVET nominacija, sa plejadom izvrsnih glumaca: Džems Dinom, Elizabetom Tejlor, Rok Hadson, , Denis Huper, Kerol Baker, Rod Tejlor, Džudit Evelin, Robert Nikolas, Mercedes mek Kembridž (Mercedes McCambridge). Pored autentičnih teksaških predela, film je višeslojna( vanvremenska) sociološka saga društva. Ovo je bio i poslednji film (koji nije video, jer je poginuo) Džems Dina.

Film iz 1957. godine , Most na reci Kvaj je dobio SA ZAKAŠNJENJEM (od dvadesetsedam godina) i SEDMI OSKAR  za SCENARIO (1984. GODINE); kao najbolji film (Sam Spiegel), za režiju (David Lean), ZA SCENARIO(posthumno, jer su bili na CRNOJ LISTI ZBOG „LOV(A) NA VEŠTICE“): PIERRE BOULLE, CARL FOREMAN, MICHAEL WILSON , za glavnu mušku ulogu (Alec Guinness), za fotografiju (Jack Hildyard), za  montažu (Peter Taylor), za muziku, čuvena melodija The Colonel Bogey March,  Malcolm Arnold.

Film Žiži iz 1958 godine je UŠAO U ISTORIJU filma, jer je „pokupio“ SVE OSKARE: za režiju (Vincente Minnelli), najbolji film (Arthur Freed), scenario (Alan Jay Lerner),  umetnički direktor (William A. Horning, E. Preston Ames, Henry Grace,F. Keogh Gleason), za fotografiju (Joseph  Ruttenberg), kostim (Cecil Beaton), za montažu (Adrienne Fazan), muzika (Andre Previn), za pesmu (Frederick  Loewe , Alan Jay Lerner). Slatka Lesli Karon, koju „uče“ koketiranju, zavodjenju, bontonu ali i procenjivanju dragulja, uz predivne kadrove Pariza ((pre)čiste Bulonjske šume, kvarta snobova Maksima, vidi se uticaj neorealizma uz nezaboravnog (večitog mladoženje) Morisa Ševalijea (Maurice Chevaliera) kao i duhovitog dueta sa Hermion Gingold (Hermione Gingold), koji se prisećaju nekadašnje veze „I Remember It Well“.

Film Ben Hur, u režiji Williama Wylera, je imao dvanaest nominacija za Oskara, samo ga nije dobio Karl Tunberg za scenario, sve druge nominacije je dobio: Za režiju, za najbolji film (Sam Zimbalist),  za glavnu mušku ulogu (Charlton Heston), sporedna muška uloga (Hugh Griffit), umetnički direktor (William A. Horning, Edward C. Carfagno, Hugh Hunt), za fotografiju Robert  Surtees), za kostim (Elizabeth  Hoffenden), za specijalne efekte ( A. Arnold Gillespie,  Robert MacDonald, Milo B. Lory, za montažu (Ralph E. Winters, John D. Dunning, za muziku (Miklos Rozsa), kao i za zvuk (Franklin Milton).  Ovo je najčuvenija priča o hiršćanskoj vrlini praštanja. (Danas, (ako se film gleda sa tog aspekta), više nego ranije, se ovaj film posvećuje muško-muškoj ljubavi  (mada je to vidljivo u Boydovoj ulozi) (Stephen Boyd kao Messala). (Ovo potvrdjuje i insistiranje jednog (od četrdeset) pis(a)ca scenarija ( Gore Vidal) koji je insistirao na tom (homoseksualnom) odnosu  izmedju Messala i Hura).

Film Apartman iz 1960. godine u režiji Billy Wilder dobio je pet Oskara: pored režije i kao najbolji film, za scenario (Billy Wilder i I.A.L.  Diamond), umetnički direktor (Alexandre Trauner,  Edward G. Boyle,  i za montažu Daniel Mandell.

Oprosti mi Rej, što sam iz ovog perioda(1941-60) izostavio mnogo dobrih filmova, koji nisu dobili Oskara, poput  Psiha (Alfreda Hitchocock iz 1960-e godine), Džon Vejna(John Wayne:Crvena reka(48),Rio Grande(50),Miran čovek(52),Tragači(56) Rio Bravo (59)), Gari Kupera(Gary Cooper: Čovek sa zapada(58), Robera Mičema(Iz prošlosti(47),Andjeosko lice(52),Noć lovca(55), Berta Lankestera(Burt Lancaster:Ubice(46), Slatki miris uspeha(57) , Džemsa Stjuarta  (James Stewart:Divan život(46),Konopac(48),Vinčester 73(50),Gola mamuza(53),Pogled u dvorište(54) sa ljubimicom Hičkoka Grejs Keli,Čovek iz Laramia (55),Čovek koji je previše znao(56),Vertigo,(58) Anatomija jednog ubistva(59), Džek Lemon (Jack Lemon , Tony Curtis (Bekstvo u lancima(58) ,Spartak) i (nezaboravnom) Marilyn Monroe(muškarci više vole plavuše(53): Neki to vole vruće(59), Keri Grant (Cary Grant:Ozloglašena(46),Nešto za sećanje(57), Sever-severozapad (59) opet Hičkok), Čarlton Heston (Deset Božjih zapovesti(56),Dodir zla (58), Kirk Daglas (senzacija(51),Grad iluzija, Tajna Indijanke(52),Staze slave(57), Henry Fonda (Krivo optužen(56),Dvanaest gnevnih ljudi(57), Spenser Trejsi (Spencer Tracy:Adamovo rebro(49), Loš dan u Blek Roku(55), Marlon Brando (Momci i devojke (55), Henfri Bogart (Humphrey Bogart:Veliki san(46),Na usamljenom mestu(50),Afrička kraljica(Ketri Hepbern)(51), (sa Avom Gardner)Bosonoga Kontesa(54)Udri Djavola (53), Gregori Pek (Gregory Peck)Praznik u Rimu(53) (sa šarmantnom Odri Herbern(Audrey Hepburn), ali moram da završim u „glamorozno(m) stilu“, stupidoidnoj pohvali gluposti našeg velikog neprevazidjenog Lidera, neopevanog u narodnim pesmama,Vodje transparentne propasti države Srbije, iz pisma našem dragom Džordžu: „dok ležim u bolničkoj sobi oporavljajući se od lake bolesti, molim se da Sjedinjene Države nastave da budu predvodnik…“  „ovog rata za brisanje terorističke pošasti sa lica zemlje. Tadodje Vam izražavam nadu da će naše dve zemlje iskovati još bliže veze tokom meseci i godina koji su pred nama, i da ćemo nas dvojica – lideri naših naroda – stajati zajedno protiv sila koje teže ka uništenju svih nas“.

Share Button