Skip to Content

More reviews by artbetting.net
BIG Them
archive

Daily Archives: 9. July 2019.

post

Четрдесети број

УВОДНИК:

Некада, давно, Град Сомбор је словио за град културе, град традиције, град зеленила и град чистоће.

Данас, смо сведоци да су та времена прошла. Стога вас молимо, све људе добре воље, града Сомбора, као и друге грађане широм наше прелепе републике Србије, подигните глас разума и придружите нам се у борби за подизање свих девалвираних и девастираних вредносних постулата, грађанске свести, за враћање на пијадестал достојанство природе и човека, јер нису деца крива што су скандирала да „Антигона мора да цркне“…

sombor

 

 

 

 

САДРЖАЈ ЧЕТРДЕСЕТОГ БРОЈА:

4

4. Са СЛОВА на С Л О В О Мићић Д Иван

                                            

 


 

 

МОНОГРАФИЈА:

post

– Z A K O N ZAPADNO OD PEKOSA -SUDIJA ROJ BIN – Мићић Д Иван

  1. – Z A  K  O  N   ZAPADNO  OD  PEKOSA

 -SUDIJA  ROJ BIN  –

                                                                                                                             Мићић Д Иван

ЧИТАМО ЗА ВАС: (књига 4,2006. године)  П Е Ш Ч А Н И К ФМ – СВЕТЛАНА ЛУКИЋ:

 

                „Добар дан, грађанке и грађани. У понедељак је почела јесења шема Радија Б92, па ето мало и Пешчаника. Летос је, као што знате, беснео рат између  Б92 и министра Илића, министра који је архетип срп(б)ског  простака. Пре неки дан нас је, а где би другде него на роштиљијади у Лесковцу, оптужио да мрзимо државу. Јесте, у праву је Веља Илић, макар овог пута, макар кад сам ја у питању, ја мрзим ову државу.

                Мрзим државу, у којој председник владе и министар финансија кажу да је Веља Илић постигао фасцинантне резултате, мрзим државу чији правни систем гради министар Стојковић , човек који као да је стално дрогиран од бесконачне моћи, који стално посеже за фамозним фиокама у којима чува доказе против свкога ко се замери њему и његовом газди.

                Сулуде ствари су се дешавале целог лета, а онда је на све то дошла и афера Давинић и хапшење судије Врховног суда. И шта сад све то значи и шта значи хапшење заменика специјалног тужиоца? Шта су до тога димне, а шта су праве бомбе? Да ли и ко уопште зна шта се у овој малој, гадној земљици дешава?

                Ја морам да кажем да више не разумем. Кад ми се чини да имам неки, какав-такав кључ у рукама, кључ који би могао да ми нешто разјасни, испостави се да он не отвара ни једна врата. Овом приликом у ствари мислим на ону причу о замку који је имао хиљаду соба, пред сваком од тих соба лежао је кључ, али за нека друга врата.

                Дакле, у овој параболи ниједан кључ није погрешан, али проблем је у томе што не знамо  која врата отвара, сви кључеви су замењени и хајде ти сад немој да полудиш.

                Проблем је у томе што кад се изнервираш и увредиш власника замка или његову послугу, можеш да завршиш у лудници, и то у правој лудници као она госпођа Шолајић коју је суд стрпао у лудницу јер је жалећи се на рад правосуђа рекла да су неке судије корумпиране. Врховни суд је интервенисао и она је пуштена из психијатријске установе. Међутим, место је упражњено и свако од нас ко каже да ова власт лаже и да ова власт краде потенцијални је пацијент установе затвореног типа.

                Дакле, вест ове недеље је то да је полиција ухапсила судију Врховног суда, јер је овај изгледа намеравао да испослује ослобађајућу пресуду неким криминалцима. Сви су као кул, као правна држава ће то да реши све по закону и шта о томе има даље да се прича. Има да се прича, и то на пример хоће ли неко да преиспита унатраг оних скоро 30 одсто пресуда Врховног суда којима је он обарао пресуде нижих судова. Да вас подсетим само да је укинута пресуда Макиној групи, пресуда Саши Цвјетану због злочина у Подујеву, укинута је  пресуда Ненаду Опачићу. Овај суд је укунуо и пресуду да се одузме кућа Слободану Милошевићу. Врховни суд је обарао практично трећину пресуда које доносе нижи судови и онда неке бивше судије Врховног суда умеју да кажу – то не значи да нижи судови нису радили добро, него да су начињене неке мале грешке. Зато ми у госте не зовемо бивше судије Врховног суа , него је Биљана Ковачевић- Вучо из Јукома.

 

В у ч о: Требало би  да нас обрадује што почињу да се рашчишћавају те велике корупционашке афере, значи на високом нивоу, међутим,  још је рано говорити о ефектима и последицама свега тога, и шта ће се све открити, и да ли ће се открити или ће то исто  да прође као једна безначајна прича у Србији.  Шта ће бити од свега овога не знам, претпостављам да ће министар правде рећи да све то треба да се препусти судским органима да реше, пошто се он , као што је познато и што он стално понавља, никада није мешао  у судске одлуке нити их је икад коментарисао.

Као да ми нисмо прочитали и чули сваки пут када се директно умешао и чак оптуживао тужиоце што не ваде из фиока предмете његових политичких непријатеља. Тако да претпостављам  да ће и ово, у име немешања у независно судство, бити маргинализовано, а код нас се нажалост ствари маргинализују тако што  се тај свети принцип поделе власти користи до нивоа злоупотребе. Тако неке ствари које јако интересују јавност не буду никад разјашњене.  Значи, нешто што се директно тиче функционисања система и покреће питање одговорности министарства правде и целе владе сада се штити од уплива јавности коришћењем флоскуле – Н Е З А В И С Н О  С У Д С Т В О.  

                Naš insajder Lala је „skinuo“ sa sajta, za nas, ŠTO  U MNOGOME  ODSLIKAVA  EROZIJU MORALA  INSTITUCIJA SISTEMA koje su okupirane interesnim grupama farmi i parova,  DRUŠTVA OGREZLOG U KORUPCIJU I ZATAŠKAVANJE PRIVREDNOG KRIMINALA (koreni su duboki): 

„Visoki savet sudstva osudio napad poslanika na sudije: Vređanjem pojedinih sudija dovodi se u pitanje integritet celokupnog sudstva

Objavljeno: 4.06.2019  |  Ažurirano: 4.06.2019 20:00 

Visoki savet sudstva (VSS) osudio je danas izjave pojedinih poslanika vladajuće stranke na sednici Skupštine Srbije, koje su, kako se navodi, praćene ličnim uvredama i diskvalifikacijama stručnosti i profesionalnog rada sudija. Kako se dodaje u saopštenju VSS-a, oni apeluju na sve nosioce javnih funkcija da se od takvih istupa suzdrže i da ne podrivaju nepristrasnost sudstva. Do ove reakcije VSS-a došlo je nakon što je sudija Apelacionog suda Miodrag Majić bio meta poslanika vladajuće koalicije i ministarke pravde Nele Kuburović, jer je javno kritikovao izmene Krivičnog zakonika.

                Majić je naknadno izjavio za Betu da oglašavanje Visokog saveta sudstva predstavlja korak kojim se brani integritet pravosuđa, kao i da je ovo oglašavanje „paradoksalno važnije za VSS, nego za njegov slučaj“, iako je „pomalo kasnilo“.

                “Neargumentovano osporavanje nosilaca pravosudnih funkcija i sudstva u celini i neprimereni napadi na  sudije povodom donetih sudskih odluka, od strane pojedinih zvaničnika, u konkretnom slučaju predstavnika zakonodavne vlasti, podrivaju poverenje građana u sudsku vlast, jer se na taj način narušava princip podele vlasti koji je proklamovan Ustavom”, piše u saopštenju objavljenom na sajtu VSS-a. U njemu se ujedno dodaje i da se napadima na pojedine sudije dovodi u pitanje integritet svih sudija. (ВИ , ВСС, СЕ  И С Т О  ПОНАШАТЕ  И КАДА ИМАТЕ АРГУМЕНТОВАНЕ ДОКАЗЕ, јер НЕ РАДИТЕ СВОЈ ПОСАО ЧАСНО у ЦИЉУ ЗАШТИТЕ ПОШТЕНИХ ГРАЂАНА  ОД ЗЛОУПОТРЕБЕ СЛУЖБЕНОГ ПОЛОЖАЈА „судија“, флоскулом „слободног судијског уверења (нарочито ако је потпомогнуто чврстом валутом)

                Takođe, Visoki savet sudstva podseća sve nosioce javnih funkcija da su dužni da saglasno odredbama Zakona o sudijama i Zakona o uređenju sudova, svojim ponašanjem i postupcima, ne samo da održavaju, već i da rade na jačanju i afirmisanju poverenja u nepristrasnost sudija i sudova i da su dužni da se pridržavaju Kodeksa ponašanja za državne funkcionere.

                Majić: Napadi ne bi mogli da prođu bez odgovornosti kada bi sudstvo bilo nezavisno

Kako je naglasio Majić, „VSS tek treba da se izgrađuje kao telo koje je u punom smislu nezavisno i u punom smislu sposobno da odreaguje u ovakvim i sličnim situacijama“.

                “Svaki takav korak je jedan od koraka koje pravosuđe, odnosno sudstvo pre svega, mora da pređe na tom dugom putu uspostavljanja sudske vlasti, za koju sam ja rekao puno puta da mislim da ovde nikada nije u punoj meri uspostavljena i da će borba za nju zahtevati dugotrajno odricanje i žrtve, a između ostalog i ovakve korake”, rekao je Majić za agenciju Beta.

                Ocenio je da napadi na njega ne bi mogli da prođu bez odgovornosti kada bi sudstvo nezavisno.

“Ovom prilikom sam ja bio meta, da ne ponavljamo i znamo zašto, međutim, da sudstvo zaista uživa bolji položaj i da je zaista jedna nezavisna i stabilna grana vlasti, ja sam uveren da se tako nešto ne bi moglo dogoditi, ili se bar ne bi moglo dogoditi bez bilo kakve odgovornosti, bez bilo kakve sankcije”, rekao je Majić.

                On je naveo da oglašavanje VSS predstavlja mali korak, ali je njegovo “duboko uverenje da su ovo koraci značajniji za VSS i za borbu pravosuđa u celini, nego za bilo kog pojedinca koji je u konkretnom slučaju doveden u pitanje”.

                “Pojedinci moraju svoj kredibilitet graditi prvenstveno sami, to je njihova osnovna zaštita, a ovo su zapravo koraci kojima se brani integritet pravosuđa uopšte i izgradnja te grane vlast”, istakao je Majić.

                Podsetimo, sudija Majić javno je u maju kritikovao izmene Krivičnog zakonika kojima je uvedena doživotna kazna zatvora bez uslovnog otpusta za silovatelje i ubice dece, trudnica i nemoćnih lica i o tome govorio i u emisiji “Utisak Nedelje”, posle čega su u Skupštini Srbije poslanici Srpske napredne stranke i ministarka pravde Nela Kuburović izrazili sumnju u njegovu profesionalnu nezavisnost.

                Poslanik Narodne seljačke stranke Marijan Rističević optužio je Majića i sudiju Hadži Omerovića da su primili novac kako bi doneli oslobađajuću presudu “Gnjilanskoj grupi”, a optužbe na njegov račun mogle su se čuti i na sednici parlamenta na kojoj je poslanik SNS Aleksandar Marković rekao da je sudija Majić “deo šire zavere protiv Aleksandra Vučića”. (уколико су НАВОДИ ових БОТОВА  Т А Ч Н И  ШТА ће ОВЕ  СУДИЈЕ  У „ПРАВОСУДНОМ СИСТЕМУ ДРЖАВЕ СРБИЈЕ“ , И Л И, о б р н у т о, „за ИЗНЕТЕ НЕИСТИНЕ И  ЛАЖИ ШТА СЛЕДИ: – ПО закону, уз ИЗБАЦИВАЊЕМ ТАКВИХ ИЗ „ријалитија:  фарме и парова “)

                Slučaj sudije Majića, međutim, nije jedini povodom kojeg je VSS morao da reaguje zbog javnih kritika upućenih od strane funkcionera vladajuće stranke.

                Prethodno je potpredsednik Srpske napredne stranke i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević krajem 2017. godine optužio sudije koje su donele oslobađajuću presudu u postupku protiv bivšeg ministra Predraga Bubala da su korumpirane i da su plaćene za takvu presudu. (НИЈЕ САМО ОВАЈ „ЖРТВЕНИ ЈАРАЦ“ , (Н Е Г О  комплетнА ВЛАДА), ЗАСЛУЖИО, да БУДЕ ПРОЦЕСУИРАН и КАЖЊЕН – сепаратно демократско ДЕЛЕЊЕ ПРАВДЕ, нас је ДОВЕЛО ОВДЕ ГДЕ СМО – у  Х А О С  злоупотреба СЛУЖБЕНОГ ПОЛОЖАЈА)

                Na takvu izjavu funkcionera SNS-a istog dana je reagovao najpre predsednik Visokog saveta sudstva i Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević, koji je tada za Insajder upozorio da je izjava Miloša Vučevića o sudijama neprihvatljiva i apsolutno neprimerena.

                Nakon predsednika VSS-a, povodom izjave gradonačelnika Novog Sada oglasio se i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, izjavivši kako je potpredsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević rekao istinu o stanju u pravosuđu, ali da nije trebalo da komentariše presudu bivšem ministru privrede Predragu Bubalu i u naknadnom odgovoru rekao da će se Vučević „izviniti zbog toga što je govorio istinu“.

                Izvor: Insajder

(Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.)

                Ово је ЕКЛЕТАНТАН ПРИМЕР , да се ВЕЧИТО ВРТИМО У КРУГ.

  Са једне  стране, ВРАНА ВРАНИЋИМА ОЧИ НЕ ВАДИ, кроз РАЗНОРАЗНЕ ПРАВНЕ флоскуле  типа „независног судијског мишљења ПОСЕБНО АКО ЈЕ ПОТПОМОГНУТО ЧВРСТОМ ВАЛУТОМ“(интригантан је СЛУЧАЈ ЛАЛИНОГ ПРИЈАТЕЉА, КАКО МУ ЈЕ „КОРУМПИРАНА БАНША „НАЗОВИ“ СУДИЈА ОС У со (уз фалсификовање докумената и злоупотребу службеног положаја , разноразних Весни Војиновић, Марина Будановић, Миодрага Марјановића уз логистику вештака  и виших институција судова) НАПРАВИЛА МАТЕРИЈАЛНУ ШТЕТУ,( на правди бога биће наплаћено свим актерима), од 34 квадрата)  као и ВСС ВЕОМА ДОБРО ЗНА ДА У СВОЈИМ РЕДОВИМА „БРАНШЕ“ има корумпираних судија, А  НЕ ЧИНИ НИШТА НА ЧИШЋЕЊУ РЕДОВА БРАНШЕ ОД „НЕМЕТНУТЕ ПСИХОЛОГИЈЕ ИШЧАШЕНЕ ДОСМАНЛИЈСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ“ – као што сам једном приликом писао: ЧИШЋЕЊЕ РЕДОВА ЈЕ ЈЕДНОСТАВНО: – СВИМ СУДИЈАМА СВИХ СУДОВА, КОЈИ ИМАЈУ донето РЕШЕЊЕ (У ИМЕ НАРОДА)ПОНИШТЕНО ОД ВИШЕ ИНСТАНЦЕ – захвалити се на сарадњи, ТАКАВ НЕ МОЖЕ ВИШЕ БИТИ СУДИЈА, УЗ  уредбу,

Да СВАКИ СУДИЈА СВОЈОМ ИМОВИНОМ ГАРАНТУЈЕ, СЛОБОДНО СУДИЈСКО МИШЉЕЊЕ,  ДОНЕТО кроз   Р Е Ш Е Њ Е  (У ИМЕ НАРОДА) ,

са ДРУГЕ СТРАНЕ,

                Непримерено  је „инструирано  НЕ МЕШАЊЕ министарке у свој посао“ ЗАШТИТЕ „ИНТЕРЕСА ИНСТИТУЦИЈА СИСТЕМА, једног од СТУБОВА ДЕМОКРАТИЈЕ, посебно АКО ЈЕ ДОНОШЕЊЕ ЗАКОНА У КОЛИЗИЈИ СА стандардима ЕУ.

                *OBRATITE PAŽNJU NA OVAJ PODATAK “pranja ruku” od “RESORNOG” POSLA : L I c a  “izabrana” u FOTELJU (bilo kog) MINISTARSTVA  “N E  M E Š A” se u svoj RESORNI  POSAO, da NE BI NARUŠIO  S A M O S T A L N O S T u donošenju (korumpiranih) ODLUKA državnih organa… čak su se I ZAKONOM ZAŠTITILI, kako BI KORUPCIJA I PRIVREDNI KRIMINAL  nesmetano CVETALI I RAZVIJALI SE:  “Saglasno članu 40 Zakona , Ministarstvo pravde vrši nadzor nad primenom Pravilnika u upravi … u vršenju nadzora… ministarstvo NIJE NADLEŽNO/OVLAŠĆENO DA ISPITUJE ZAKONITOST POSTUPANJA …

                … shodno odredbama člana 2. Zakona, je samostalni državni organ, te je zabranjen svaki uticaj na … pa tako I na postupanje u konkretnim predmetima;  и/или „можете поднети захтев за отклањање неправилности сходно члану 74. Закона о извршењу и обезбеђењу (Сг РС  …и 139/14) односно чл.148. Закона о извршењу (С  гл. РС .. 106/16)- аутентично тумачење и 113/17- аутентично тумачење – а надлежни суд је направио( „односно „СУДИЈЕ“) галиматијас) – НЕМА КООРДИНАЦИЈЕ  О Д Г О В О Р Н О С Т И  ИНСТИТУЦИЈА СИСТЕМА,НЕГО СЕ „ПОКРИВАЈУ“ и/или „враћају“ ПОНИШТЕНИ на „поновно ДОНОШЕЊЕ“ , да се „злоупотреба службеног положаја“ РИГОРОЗНО КАЖЊАВА – одузимањем ЛИЦЕНЦЕ односно функције УЗ минимум ПЕТ ГОДИНА , да се БАВИ ПРОФЕСИЈОМ – ЈЕДНОСТАВНО , зар не?!

                Ostaje OŠTEĆENIM GRAĐANIMA DA SE ŽALE “vodovodu I kanalizaciji”  NA ŠTETU KOJU IM PRIČINE INSTITUCIJE SISTEMA  SVOJIM (korumpiranim)  ODLUKAMA.      

TAKO SU SE  S V E  INSTITUCIJE SISTEMA Z A Š T I T I L E DA SE NE MEŠAJU U „RESORNI“ POSAO, jer „vrana vranićima oči ne vadi“ uz MODUS  KORUMPIRANE BRANŠE,lobiranje,  „logistika „veća“ i/ili (formiranih od podobnih ljudi) „komisija“ „viših i/ili nezavisnih institucija sistema“ DA NEMA OSNOVA „organizovanog kriminala i/ili korupcije“ u DONOŠENJU  R E Š E N J A.

post

ВЕСТИ ИЗ ГРАДА КОЈИ СЕ НЕКАДА НИЈЕ ЗВАО „ШАРЕНА КРАВА“: .- СУМЊИВА ЛИЦА КРЕАТУРА ОЖАЛОШЋЕНЕ ПОРОДИЦЕ НА ВЛАСТИ Мићић Д Иван

  1. ВЕСТИ ИЗ ГРАДА КОЈИ СЕ НЕКАДА НИЈЕ ЗВАО „ШАРЕНА КРАВА“:

                               .- СУМЊИВА ЛИЦА КРЕАТУРА ОЖАЛОШЋЕНЕ ПОРОДИЦЕ НА ВЛАСТИ

                                                                                                                                             Мићић Д Иван

                Ових дана „иде“ реклама  која подилази „србском опанку“ глорификујући ИНГЕНИОЗНОСТ  СРБСКОГ НАРОДА („џаба вам сад кречење, док НЕ ОБЕСИТЕ Клинта’ уз вештицу Хилари и СВЕ АКТЕРЕ који су бомбардовањем НАНЕЛИ (за вас , у „Н А Т И“: – КОЛЕТЕРАЛНУштету –САМО сте ПОБИЛИ ДВЕХИЉАДЕ ДЕЦЕ)   уз кадрове АВАНГАРДНЕ представе  „КОСА“ „Атељеа“, која је  „у ОНА времена“, захваљујући Мири  у преводу „оног“ што је био „неопредељен“ (лака му земља била), ЗА ВРЛО КРАТКО ВРЕМЕ постала КУЛТНА представа.

                Инсајдер Лала ме гледа збуњено…

                За ТЕБЕ ИНСАЈДЕР ЛАЛО, да ти ОСВЕЖИМ СЕЋАЊЕ И ЗА о в е  НОВОКОМПОНОВАНЕ курсађијске КАДРОВЕ СА’С  ДИПЛОМЕ ИЗ дистриха БРЧКО(Г)-бановићко- БАЊАЛУЧКОГ,  креатуре НА ВЛАСТИ,  „К о с а“ је  ГОСТОВАЛА код  НАС, у Вароши која се некада није звала „Шарена крава“, и то о’ма ,  у  јесен’ше’сетдевете.

                За Гагу, Секу, Прелета, а т р а к ц и ј а  је   била „вожња фијакером“ по Вароши – а ми КЛИНЦИ, једва смо чекали „вече“ да запевамо „ДАЈ, нам СУНЦА“ И „Хари кришна“, Ингланд, ингланд… 

                Зашто сам ПОЧЕО са ОВИМ ОСВЕЖАВАЊЕМ меморије (памћења) како воле’ да казују ОВИ дођоши.

                Како ме извештава ИНСАЈДЕР ЛАЛА, демократска напредњакуша,(у фотељи Градоначелника Вароши у којој „ тече Мед и Млеко“  је  СА „СВОЈИМ“ СТРУЧНИМ ТИМОМ  – један подмазивач точкови од ‘оли’хоптер са’с брчку диплому, други је стручњак за инвестиције (ономад, НАЈВЕЋА инвестиција му је (уз  СТРУЧНЕ„ортеке“) МУ ЈЕ , пре три дана, ОТВОРЕНА: – ф о н т а н а, као једна од знаменитости Вароши, како је рекламирају  ови из туристичке (продаје дрва и угља)     номина сунт,доведена је да подели подлост  провинцијалне паланке, У ЧАСТ ДАНА, ТВРЂЕ ПАПИРЕ „заслужним(а)“ КОЈИ ПРЕСИПАЈУ „ИЗ ШУПЉЕГ У ПРАЗНО“ све у корист „просперитетне штете“ Вароши, (а у своју личну корист), која се некада није звала „ШАРЕНА КРАВА“.

                Тековине НАРОДА, наметнути досманлијски „актери“ октобарске „априли-ли револуције“ самозатирања,  самопрегорно су се трудили да девастирају привреду Државе Србије, (Вароши), коју  перманентно прати (малициозна и ишчашена) демократија ерозије морала друштва кроз   увођење културног слепила и надахнуте глупости поспешивања  просперитетне  пропасти путем корупције и (привредног) криминала, ДАЛА је СЕБИ , за ПРАВО, да по „систему“  „ја ТЕБИ, сердаре, ТИ мени …“, ПРОСЛАВЉА девастирање и девалвирање, ТЕКОВИНЕ  НАРОДА  ВАРОШИ, и то НА МЕСТУ, где је НЕКАДА … после „Косе“, било „Мрешћење шарана“, „Хамлета из Мрдуше доње“…

                Како казује Инсајдер Лала: Та’, бога ти маминог, ово је ВРЕМЕ халабуке УДАРАЊА У ТАЛАМБАСЕ ХВАЛОСПЕВОВА ПРОСПЕРИТЕТНЕ ПРОПАСТИ УЗ ПО’ КИЛЕ и/или три-четврт метра тврђег папира и по’ киле ордења… као  код  Домановићевих јунака.

                Зли „језици“ су    наговарали Инсајдер Лалу  да иде да би’дне присутан када  БУДУ НАГРАДЕ  ОДВОЗИЛИ У КОЛИЦИМА.

                Знам да ЗНАТЕ онај ВИЦ: нико не ради АЛИ ПРОДУКТИВНОСТ РАСТЕ, нема производње АЛИ „лова“ само тече ЗА ВЕЛИКЕ ПРОЈЕКТЕ, ВИСОКОПАРНИХ ИНВЕСТИЦИЈА, регулисања атарских путева.

                Укапир’о инсајдер Лала, па почо’да се ваља у оделу по поду собе, од смеха… 

                С’тога , ЗА СЛЕДЕЋИ ПУТ, ПРЕДЛАЖЕМО ДЕМОКРАТСКОЈ НАПРЕДЊАКУШИ која је у конфликту, (како казује Душко Радовић „о рупама“), ПРЕДСЕДНИКУ СВИХ демократских ВАРОШИ, ДА „уведе“ и НАГРАДЕ ЗА: – К Р Е А Т И В Н У  К О Р У П Ц И Ј У –  и то,

  • НАДАХНУТУ И креативну „ЗЛОУПОТРЕБУ СЛУЖБЕНОГ ПОЛОЖАЈА“ НАЗОВЕ ПО МАРИНИ БУДАНОВИЋ, ,КОЈА ЈЕ „уз помоћ фалсификованог ЛЕКАРСКОГ уверења (старог три месеца, без да је старица вођена код тог лекара-вештака, (од осамдесетчетири године), која је боловала од „психо-органског синдрома“ и није могла „на ноге“ да стане )О В Е Р И у г о в о р ( без „старичиног“ присуства – поседујемо документ)  о ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ са ЛИЦЕМ КОЈЕ ЈЕ „емигрирало из Србије ’91-е“ ДВЕ ХИЉАДЕ КИЛОМЕТАРА ДАЛЕКО,

 

  • Друга НАГРАДА, да би’дне НАЗВАНА ПО ВЕСНИ ВОЈИНОВИЋ и ДОДЕЉИВАНА  „ЗА НАДАХНУТО ФАЛСИФИКОВАЊЕ ЗАПИСНИКА ,, као и „тенденциозних перформанса“ НА РОЧИШТИМА, када су се АКТЕРИ/СВЕДОЦИ УРЕДНО ОДАЗВАЛИ НА РОЧИШТЕ И педесетпет минута „џоњали испред суднице“, а дотична КОНСТАТОВАЛА ЗАПИСНИЧКИ, „да СВЕДОЦИ НИСУ ДОШЛИ“ – Да би се ЗАШТИТИЛИ (ЈЕР КАЗНЕ ЗА НЕОДАЗИВАЊЕ СУ ВИСОКЕ) „сведоци“ МОРАЛИ да ДАЈУ И ОВЕРЕ СВОЈЕ  ИЗЈАВЕ У СУДУ (поседујемо докуменат, за ЗАИНТЕРЕСОВАНЕ)

 

  • ТРЕЋА, не мање ВРЕДНА, награда да би’дне названа у ЧАСТ миодрага марјановића и ДОДЕЉИВАНА КАО „надахнуто СЛОБОДНО СУДИЈСКО УВЕРЕЊЕ“ (ПОСЕБНО АКО ЈЕ ПОТКРЕПЉЕНО ЧВРСТОМ ВАЛУТОМ) јер, ДОТИЧНИ ЈЕ „ДОНЕО У СЛОВО , у И М Е Н А Р О Д А,  и с т о  Р Е Ш Е Њ Е, после РЕШЕЊА , више инстанце КОЈА ЈЕ ПОБИЛА ЊЕГОВО РЕШЕЊЕ.

 

НАРОД, не САСТАВЉА КРАЈ СА КРАЈЕМ, због  ПРЕниских примања, ВИСОКИХ пензија од којих НЕ МОЖЕ ДА СЕ ИЗМИРЕ РАЧУНИ З А КОМУНАЛИЈЕ, док се ОВА ДЕМОКРАТСКА НАПРЕДЊАКУША  „ШЕЋКА СА’С своји  ПРЕСТРУЧНИ саветници ДА ПРОДАЈЕ маглу по селима, ХВАЛЕЋИ се са стручним КАДРОМ који има „брчко-бановићки“ папир од дипломе, са КОЛОСАЛНОМ ИНВЕСТИЦИЈОМ на Православном гробљу НАПРАВИ „САЛУ ЗА ДАЋЕ“, КОЈА ЈОШ ЧЕКА да би’дне употребљена, јер у околини ИМАДЕ ПЕТ лепших и културнијих сала (и на бољим локацијама)’- како нас извештава Инсајдер Лала.

Наравно, ФОРМИРАТИ И КОМИСИЈУ  која ће ДОНЕТИ  „детаљан ПЛАН реализације  „пројекта“ који ће бити достављен „подмазивачу са’с „брчку диплому““ у фотељи „простора“  за реализацију СВИХ  „НАДАХНУТИХ“ ИНВЕСТИЦИЈА У Вароши, да СЕ ИЗНАЂУ ПАРЦЕЛЕ, да се ГОРЕ ПОМЕНУТИМА, још за ЖИВОТА, ПОДИГНУ (у природној величини) МОНУМЕНТАЛНИ СПОМЕНИЦИ, да НАС ПОДСЕЋАЈУ НА ТЕКОВИНЕ „АПРИЛИ-ЛИ револушн’…“ – даље се ПЕВА: – ТАНДРЧАК, тандрчак, вретено…

                                „Нико нема ШТО Варош имаде’, неће ваљда Локална ДЕМОКРАТСКА НАПРЕДЊАКУША, уз СВИТУ СТРУЧЊАКА,  да  дозволи  црквеним канонима да се ОДРЕЂУЈЕ кад ће НАРОД ВАРОШКА ДА ПОСТИ, него СПРОВОЂЕЊЕМ политике  „партиципативног буџетирања“ која  економским мерама ПОДСТИЧЕ ДА НАРОД МАСОВНО ПОСТИ ,СНАЖИ И ЈАЧА ДУХ  МЛАДИХ ДА  Б Е Ж Е новим кружним токовима на „џадама“ и да се НИ ЗА ПРАЗНИКЕ недозову памети да се врн’у  БАР, на час, „да виде своје“… –како ревносно посте.   

 

 

 

               

 

post

VOJVODINO MOJA MILA ZAR’ TE NIJE SRAM: „A, ŠTA ČEKAŠ (I ČINIŠ) M R Č O… Mićić D Ivan

  1. VOJVODINO MOJA MILA ZAR’ TE NIJE SRAM: „A, ŠTA ČEKAŠ (I ČINIŠ) M R Č O…

                                                                                                                                             Mićić D Ivan

                U pravoslavnom kalendaru, M R Č O, postoji  NEDELJA SLEPOG (ne znam  da li će biti i sledećeg  maja (oko) 20.-og, kada se bude „postilo“ u čast Mironosioca).

                Sa druge STRANE , M R Č O,  „umni LJUDI u  S R B A, kada je TREBALO, ZNALI SU ŠTA  IM’  VALJA  ČINITI. Poštovali su SVETLU ISTORIJU U S R B A.

                Kad dodjoh do NJE, da te PODSETIM, M R Č O, na dogadjanja iz 1903. godine:  G. Pašić (to je onaj što su mu pronašli, zli jezici tvrde dve poluge zlata u okolini Niša kad je bež’o) je uništio dinastiju koja je bila opredeljena za Evropu. Potom su SA NAPREDNJACIMA formirali VLADU (mada su BILI U JEDNOM TABORU , pre). Naravno, VODJENA JE PRO-RUSKA POLITIKA, na čelu sa Perom po drugi put, medju SRBIMA.

                Prethodno, ću te PODSETITI , M R Č O, šta je VOJVODINA URADILA , na čelu sa SOMBORSKIM UGLEDNIM I POŠTENIM SRBIMA I BUNJEVCIMA – dala je GLAS ZA PRISAJEDINJENJE.

                Ti si MRČO i’šo u školu i ZNA’deš, ČUO SI , za MARKSA – NE markesa, N E G O m a r k s a…

                Zna’dem da se SEĆAŠ, ako NISI BIO NA ČASU, to su i „ptice na grani znale“ da je „istorija itd… i da se ONA  u v e k , kao i KONCENTRACIJA I CENTRALIZACIJA KAPITALA, kada „NADGRADNJA , ODNOSNO DRUŠTVENA SVEST bude na VIšEM NIVOU – šta se DEŠAVA, a l i … 

                Posle presvučenog master Tome (neki vole’du, iz užeg kruga tvojih prikana,, da ga od milošte zovu Grobar- ti isti prizivaju i Emira Kusturicu: Nemanja) S V E  je  isto , kao i što je bilo, ali mnogo gore, kao u KORUMPIRANO  vreme onog sa’s bradom.

                „Vojvodina je lokomotiva koja treba da vuče Srbiju prema EU“. Ova ,- Autonomaška izjava -,

DA JE IZREČENA OD nekog DRUGOG, a NE, Tome presvučenog sa diplomom, vojvode sa Romanije, i to kao (u ono vreme) PREDSEDNIKA DRŽAVE SRBIJE, U MNOGOME  REČITO GOVORI, da je  V O J V O D I N A, ne samo BILA bogata plodnim oranicama i industrijom (koju je žuta demokratska dosmanlijska žgadija devastirala i/ili ono malo što je ostalo, pokrala – čitaj, prelila u svoje džepove) NEGO  je  o n a  B O G A T A IZ  R A Z L O G A što su  S R B I , KAO narod, uvek i vazda dobrosusedski  ŽIVELI, šireći multikulturalnost i multietičnost , SA SVIM  „doseljenim“ narodima, koje je naseljavala Marija.

                (Neću ovde, NIJE SLOVO O TOME, koliko SRBI iz Vojvodine vole’du preosvećenog vladiku bačkog Irineja i/ili sabraću biznismena arhijera  Sabora i/ili „vojvodjanske kadrove lopina“ pri VLADI  ili  „onog“ sa’s dva’es i kusur evrići mesečnom platicom korporacije koja imade i SRBSKO PREDSTAVNIŠTVO U ŽENEVI  i /ili OVOG ovdašnjeg dosmanlije  u kancelariji „zaduženog za evro-integracije“ sa platicom od četristo’iljadarki i kusur mesečno, i/ili…)

                U OVA smutna vremena, ŠTO NAM JE DONELA DOSMANLIJSKA SEPARATNA DEMOKRATSKA ŽGADIJA NA ČELU SA „PAJTOM I PAJTAŠIMA“ – šta nam VALJA ČINITI?!

VIDIM DA TE „NEMA“, A, (kad te IMA, onda’ke si ikebana)  N A R O D  JE  IZAŠAO NA ULICE.

 INFILTRIRANI RECIKLIRANI KADROVI, u prve redove, DOMSMANLIJSKE ŽUTE SEPARATNE ŽGADIJE što ih je POSLAO  NAŠ VRLI PREDSEDNIK, jer je ON PREDSEDNIK STABILNOSTI, pokazuje i dokazuje, DA JE SRBIJA VELIKA TAJNA u kojoj cvetaju DVE PRIVREDNE GRANE: KORUPCIJA I (PRIVREDNI) KRIMINAL – dok se NAROD NE PRIZOVE PAMETI.

Toliko je Predsednik  POSTAO MUDAR DA JE SAM SEBI AUDITORIJUM i počeo je da OPONAŠA  SOKRATA – DA GLASNO RAZGOVARA SAM SA SOBOM.

Sebe smatra „antitezom“ eri KONFUZije i SUMRAKA koju je SPROVODILA PO SCENARIJU „interesnih grupa EU“ DEMOKRATSKA DOSMANLIJSKA SEPARATNA ŽUTA ŽGADIJA, koristeći NAROD ZAVEDEN DEVEDESETIH,  da uz šifrovanog mladjanog krištomanskog diletanta i šarlatana, DEVASTIRA PRIVREDU DRŽAVE SRBIJE, koja se preusmerila  na separatno demokratsko bogaćenje bogatih „ratnih huškača i profitera“  KROZ reforme :  S T A B I L N O S T (I),  sigurne PLATE, i SIGURNE penzije.

                Svaka, konstruktivna, kritika je SUPROTSTAVLJANJE Predsedniku NOVE BUDUĆNOSTI na dobrom putu, Predsedniku koji sebe smatra vesnikom ekonomskog prosperiteta, stabilnosti i reformi , jer okupio je oko sebe dobro koordiniranu teledirigovanu opoziciju duhovnih evnuha, botova, klonova i klovnova – titovih odlivaka, perjanica (neo)liberalizma i demokratije „liberalnih“ komun(ist)a.

 (ovde mala digresija – Bio sam gost kod jedne prijateljice, u jednom gradu, kada je bila promocija knjige „čupavog“ „Noć ’Đenerala“. Pre nego što je počelo „književno veče“ kada je „čupavi“ kročio u (ne malu) salu,ZAORILO SE IZ SVIH GRLA: (desetak minuta, možda i više) S V I , SVI, svi… SA UZDIGNUTA TRI PRSTA obe ruke dignute iznad glave; dok je „ČUPAVI“ u transu zatvorenih očiju, na bini, uzdignutih ruku slušao klicanje naroda.)

                Raspadanje i razgrađivanje iznutra,oprobanim „receptom“ pauperizacijom pauperizovanog naroda, koju su DOSMANIJE  uredno sprovele, porodice -obitelji, države, domovine, unošenje  levih i desnih „ologija“ u partije-stranke, kako kaže Hegel u „prinicipima folozofije prava“: duhovni element je degradirao postojanje svog neba na nivo jedne zemaljske (prizemnosti i prostakluka korupcije i kriminala –I.D.M-) prisutnosti i zajedničke svetovnosti i u predstavljanju:  -„precivilizovana pustinja će rasti“; Volja, volja za moć i volja volje vladaće u vrhovnim moćima koja ostaje bez cilja, smisla i istine. (Niče)

                S’toga NIJE KASNO, M R Č O,  da se PRIDRUŽIŠ BUNTU /PROTESTIMA,  gradjanima, bez „ove žgadije u prvim redovima recikliranih kadrova demokrata duhovnih evnuha“, putem UREDBI KOJE ĆE NATERATI INSTITUCIJE SISTEMA VOJVODINE da očiste redove od KORUMPIRANIH BOTOVA I KLONOVA u pravosuđu, policiji, javnim službama na DOBROBIT GRAĐANA, NARODA, VOJVODINE. To će biti PUTOKAZ I ZA druge reone u SRBIJI – kako me obaveštavaju KOLEGINICE I KOLEGE  iz  KG, KV , ČA, – svuda su problemi  ISTI: životni standard dno dna a mladi „beže“…

                Povećati MINIMALNU CENU RADA na NIVO „PROSEČNE KORPE“. Obezbediti  da minimalna PENZIJA PRATI rast cena  „ prosečne korpe“ – ne sme da bude MINIMALNA  PENZIJA/ZARADA  manja ispod tridesetpethiljada dinara, ZA najnižu stručnu spremu – osnovnu školu. Svaka viša kvalifikacija veća plata/penzija za deset hiljada dinara. Naravno, rasteretiti privredu ,uvesti rigoroznu kontrolu ŠTA I KO UVOZI i u čije IME i interese, uz odgovarajuće carine,( da li si video šta se radi u Bogojevu: – krcate barže sa kukuruzom i pšenicom idu put Beča – zaustaviti maloumni izvoz) reorganizovati fiskalnu politiku i uvesti progresivno oporezivanje – SVE TO MOŽE DA SE ODRADI ZA 48 SATI, M R Č O, naravno, uz PISMENE  KADROVE a ne ove botove tipa tate malog Igora,  raznoraznih Nedimovića, malih, uz onu što vol’e da nosi gaćice od osamstopedeset evrići i „trudi se“ da RADI „uvodeći u zemlju brze pruge b(r)ez rampi sa sve onim botom što vole da drmne  ’akiju… dok nam brzi vozovi idu dva’es na sat a teretni vagoni danonoćno iskaču iz šina…

                Veoma je bitno , ZA TO VOJVOĐANI IMAJU SNAGE,školovane i pismene građane, da SE VOJVODINA OČISTI  OD BOTOVA koji zagovaraju izjutra OLIGARHIJU, posle podne“uz STRANKADŽIJE „ČUPAVOG“ SA’S „KURJE OČI“  MONARHIJU, UVEČE DA SE BUDI po ULICAMA DEMOKRATIJA A pred SPAVANJE DA EVOLUIRA U TOTALITARNU DRŽAVU teledirigovane opozicije „jednog od pet miliona“…

                 M r č o, ti si NA POTEZU…

post

„У ИМЕ НАРОДА“… – „ ДОК ЈА БУДЕМ УЗВИКИВАО ПАРОЛЕ , ВИ КРАДИТЕ“… Мићић Д Иван

6.„У ИМЕ НАРОДА“… – „ ДОК  ЈА БУДЕМ УЗВИКИВАО ПАРОЛЕ , ВИ КРАДИТЕ“…

                                                                                                                             Мићић  Д Иван

 

               Уколико  ВАС сећање не вара, ми смо константно, КАО НАРОД, „у кавезу  који служи у експерименталне сврхе“. Малициозна флоскула „после Тита- Тито“, прати нас СВИХ ОВИХ ГОДИНА УСПЕШНОГ ЕКСПЕРИМЕНТА „одумирања НАРОДА“.

Таоци смо популистичке политике коју су СПРОВОДИЛИ и СПРОВОДЕ „ТИТОВИ ОДЛИВЦИ“: – КЛОНОВИ И КЛОВНОВИ…

Наметнути „Менделин синдром“ успешно се „примио“ и у нашем народу.  (мала дигресија: – „црно становништво под апархејдом је ТРПЕО од „шачице Енглеза“ „невиђену тортуру“ (да би ови млађи разумели: – попут Јевреја и Срба у Јасеновцу и Дахау, где су „сами себе убацивали у „фурунче“ да виде како ватра гори изнутра“ и/или „туширали се „нервним отровима“ викендом без гас маски“ – како то ВОЛЕ’да кажу ове новокомпоноване ДЕМОКРАТЕ.

Када се ПОБУНИО „демократски свет“ против ЗЛА  над „црним становништвом“ ОНИ СУ ИЗМИСЛИЛИ (ЛИДЕРИ апартхејда) како БЕЗБОЛНО да се ИЗВУКУ ОД ОДГОВОРНОСТИ: ингениозном малициозношћу (својствену поквареним фашисоидним  Немцима и Енглезима) ИЗМИСЛИЛИ СУ „Менделин синдром“ – „дуго времена су припремали  безболну ОДСТУПНИЦУ, тако што су стварали( „култ личности“ , „оца нације“) и ВАСПИТАВАЛИ одређен број „заробљених црних вођа на челу са Менделом“ са циљем  УВОЂЕЊА ДЕМОКРАТИЈЕ која аболира „све злочине“ почињене над црним становништвом.

Пројекат је успео. Сви сити, овце на броју – народ „збланут“ и изманипулисан, да мора „од данас, како је добио „демократију“ да љуби у „глупости својој“ дојучерашње КРВНИКЕ… Не сме бити реваншизма, ко то ПОМИСЛИ исти је као и О Н И… малициозна демократизација  сепаратне демократије…

„Ж В А К А“  је УСПЕЛА…

Ми смо вековима били ОКУПИРАНИ наметнутом ИДЕОЛОГИЈОМ „у име народа“, како је говорио велики Црњански, од стране „неписменог ОЛОША“ доведеног  да „унизи и уништи НАРОД“.

Многе генерације, од „педесет и неке“  су „сведоци“ да „све што је радио („естаблишмент“) „државни врх, на челу са Ј.Б.Титом, је било: „ У ИМЕ НАРОДА, мајку вам вашу“…(нећу спомињати УЖАСЕ СРБА по Сутјескама и Неретвама, Јасеновцима, касније Голим Отоцима…)

„У ИМЕ НАРОДА“ је била борба:

  • Против омражених непријатеља народа „инфилтрираних с ‘поља“ да дестабилизују НАШЕ НАПОРЕ, да народ боље живи…

Борба ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ, и „користољубивих“ елита, данас  то („дефектна“) демократија каже:- „интересних група“, којима НИЈЕ СТАЛО ДО НАРОДА, него, „до ситносопственичких интереса“, како би ДОШЛИ НА ВЛАСТ, и уживали у привилегијама које она СВЕСРДНО пружа… 

  • „зато смо ми ФОРМИРАЛИ („САМОУПРАВНЕ“) органе који ће ДА КОНТРОЛИШУ „народну власт“ да препозна „техно-бирократске“ структуре, које нису у служби народа… као и „радне групе- комисије“ за заташкавање, лоповлука и корупције, „проблема“

(Комунистичка) ПАРТИЈА је ту да спречи сваки насртај на тековине „НАРОДНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“… да ЗАШТИТИ НАРОД  од  к о р у м п и р а н и х  користољубивих „елита“…

 

                Онда смо ИМАЛИ, ЛЕГАЛНО ИЗАБРАНОГ  на ПЛЕНУМУ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ, „зликовца НАРОДА“ У ЛИКУ ЗЛОБОМИРА  СА („сви су ПОГРЕШНО МИСЛИЛИ“) „ИКЕБАНОМ У КОСИ“ ( пре подне ЈЕ  „МРЗЕЛА цео свет“ а ПОСЛЕ ПОДНЕ ЈЕ БИЛА НА БЕНСЕДИНИМА (o mrtvima sve najlepše)) , која НАМ ЈЕ , како је ТО ВРЕМЕ ПОТВРДИЛО, завила „у црно“ ПРОСПЕРИТЕТНИ ДЕМОКРАТСКИ ПЛУРАЛИЗАМ, као и ПРОСПИРИТЕТАН ПРИВРЕДНИ РАСТуз „аргентински сценарио“, поспешујући РАЗВОЈ „ШВЕРЦА“ КАО НАЈПРОФИТАБИЛНИЈЕ ПРИВРЕДНЕ ГРАНЕ.

                Знам да се сећате „њене“ ИДЕЈЕ „БРЗИХ ПРУГА“ И „УВОЗА“ двадесет милиона Кинеза  да ГЛАСАЈУ за њеног Злобомира…

                „У ИМЕ НАРОДА“, ИМАЛИ СМО (НИЈЕ БИЛО САСТАНКА или експозеа) да СЕ НИСУ СПРОВОДИЛЕ  Р Е Ф О Р М Е, од којих НИЈЕ БИЛО НИ „Р“ од реформи – само се „ужи круг“  пријатеља породице „’вајди(ј)о“…

                Касније, формиране су „интересне групе“ ТИТОВИХ ОДЛИВАКА, КЛОНОВА И КЛОВНОВА, КОЈИ СУ „дозирано и сепаратно“ „играли на карту НАЦИОНАЛИЗМА“: – „јер СРБСКИ ОПАНАК ЈЕ БОГОМ ДАН,н е б е с к и,  ЖИЛАВА И НЕУНИШТИВА КАТЕГОРИЈА“.

                Онда смо ИМАЛИ ОКТОБАРСКУ „АПРИЛИ’ЛИ  РЕВОЛУЦИЈУ“ ДОСМАНЛИЈСКИХ ТИТОВИХ ОДЛИВАКА, са све „багером“… – „У ИМЕ НАРОДА“…

                Шта је СВЕ ОВО ВРЕМЕ РАДИЛА СРБСКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА, на ЧЕЛУ СА  С А Н У?!!!

                Са једне стране су БИЛИ: Иво Андрић, Добрица Ћосић, и плејада конвертита „мићуновића“, ситних профитера Г 17, разноразних Марићи-Карићи  (ин)телектуалне  полтронске „елите“(Злобомира, Шешеља, Вук(ов)а, „необавештени“,  награђени  са „бамбијем“, уз „бебе и наркомане“), који немају никакву  политику само „мисле“ на новац

 и  СА ДРУГЕ СТРАНЕ: ЧАСНИ  У М Н И   СРБИ:   МИЛОШ ЦРЊАНСКИ …(нека СВАКО (на)СТАВИ ПО СВОМ ИЗБОРУ: – МИХИЗА, ПЕКИЋА, ДУШКА РАДОВИЋА  ).

                Први, Иво Андрић (нећу овде о његовим „делима“) ЈЕ БИО НА СЛИЦИ, kao ambasador, ( али је слика ретуширана и ОН ЈЕ ИЗБРИСАН)  КАДА ЈЕ ПОТПИСИВАН  ПАКТ СА ХИТЛЕРОМ Цветковић-Мачек… (Од доласка ИЗ БЕРЛИНА (специјалним  возом/вагоном), на београдску железничку станицу (1941. године- нико није смео да га „дира“) до СВОЈЕ СМРТИ, НИЈЕДНИМ СЛОВОМ СЕ НИЈЕ ОГЛАСИО  П Р О Т И В  ВЛАСТИ  ФАРАОНОВЕ  ФАШИСТИЧКЕ ДИКТАТУРЕ, П Р И В И Д А „У ИМЕ НАРОДА, ДИКТАТУРЕ ПРОЛЕТАРИЈАТА “ МАЛЕ „ИНТЕРЕСНЕ ГРУПЕ коју је ФОРМИРАО ФАРАОН  уз  „свиту ПОЛТРОНЧИЋА“  и ДА МУ ЈЕ „ЗАСМЕТАО“ комуњарски ТЕРОР НАД ВЕРОМ И НАРОДОМ СРБА.

                Кад’ се само сетим  (туристичких) ПУТОВАЊА МИРА  СА ГАЛЕБОМ ОД ТРИ- ЧЕТИРИ МЕСЕЦА, УЗ МАСОВНЕ ДОЧЕКЕ, (заглупљеног) НАРОДА,  ПО БЕОГРАДСКИМ УЛИЦАМА, уз фолклорне групе које су до „изнемоглости“ ђускале, „од Лондона до Москве“…

                Овај ДРУГИ, је еклатантан пример,(САМО МУ ИМЕ КАЖЕ: – „добрица“), КАМЕЛЕОНА :Злобомиров ИДЕОЛОГ ПОПУЛИСТИЧКЕ ПОЛИТИКЕ ЛУПЕТАЊА, (а, НА ЖАЛОСТ, МНОГО ЈЕ „ЗНАО“ (И БИО УПУЋЕН У „СВА злодела“ ПРЕМА НАРОДУ(!) Само за време његовог НЕУКОГ „председниковања“ (92-93. године) успео је ДА СРБЕ АНАТЕМИШЕ као (ратне) криптонацистичке злочинце а да уздигне НАСИЉЕ на пиједастал хероизма КОЈИ ЈЕ ВЕОМА „ПОУЧНО“ деловао на ПОСПЕШИВАЊЕ НАЦИОНАЛИЗМА КОД МЛАДИХ ГЕНЕРАЦИЈА кроз флоскуле слободне и демократске САМОСВЕСТИ и ДОСТОЈАНСТВА СРБА.

                (ин)Телектуални камелеон У СРБА, добрица,  је СПРОВОДИО „титоистичку политику“, (кооптирајући са влашћу), ОРГАНИЗОВАНОГ  ЕЛИМИНИСАЊА ЧАСНИХ И ПОШТЕНИХ, (А, У ИСТО ВРЕМЕ, н а и в н и х), интелектуалаца, КОЈИ СУ БИЛИ ШКОЛОВАНИЈИ И УМНИЈИ (од њега), путем ОРГАНИЗОВАЊА  „слободног универзитета“ по СТАНОВИМА (онда  све лаковерне  актере прокаже властима и они буду ухапшени), „организовања“ побуне Срба на Косову, до „поделе Босне“ 30. 09.93. у Женеви са „њофром“…

„ Ј А  с а м (каже „добрица“ на једној промоцији)САМОУК, немам ни разред гимназије, немам факултет, немам образовање, ја сам овако дошао, што би се рекло, из шуме, из села и нисам се припремао да будем писац“… – ДА ЛИ ВАМ ОНО „ВРЕМЕ“, ЛИЧИ КАО „БЕД КОПИ“, НА  „В Р Е М Е“, д а н а с, када ИМАМО (малициозну, сепаратну, ишчашену)  Д Е М О К Р А Т И Ј У – МЛАЂАНИ ШИФРОВАНИ КРИШТОМАНСКИ ДИЛЕТАНТИ И ШАРЛАТАНИ нас ВОДЕ У ПРОСПЕРИТЕТНУ БУДУЋНОСТ  ПРОПАСТИ…

ОВАКАВ“ КАДАР“ ЈЕ , У  И М Е  Н А Р О Д А,  б и о  П О Т Р Е Б А Н  Н Е К О М, богом ДАН,  ДА ПРАВИ „МАЈМУНА“ У ГЛАВИ НАРОДУ, да „ПОСПЕШУЈЕ“ ВЕЛИКО-СРБСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ без националног програма уз КЛОВНОВСКЕ ЕКСПОНЕНТЕ ТЕ ПОЛИТИКЕ тог лудила, од ВЕЛИЧАЊА МИТА  О ДУШАНОВОМ ЦАРСТВУ, преко  КАРЛОБАГА, ВИРОВИТИЦЕ до  „небеског НАРОДА“ (из кога је само Павић профитирао, јер је Хазарски речник (о народу,( ЈАДНИ СРБИ)  који је жртва завере) најпродаванија књига …

                Од полтронства до каријеризма – од  високопарних СТРУЧЊАКА ОДБРАНЕ СИСТЕМА , коју је спроводила ауторитарна „интересна група“ ЗАГЛУПЉИВАЊА ОД ПРОГРЕСА И ДЕМОКРАТСКОГ ПЛУРАЛИЗМА …

                Дубока хибернација САНУ-а , надахнутих ћутолога дубоке мисли , ушушкана добрим апанажама самозадовољна  у свом брлогу многоумних тупоглаваца, с’времена на време, дозирано, је еволуирала у „ратоборне националисте“ којима је СРБСТВО изнад БОГА И НАРОДА.

                Да ли сте ИКАДА ЧУЛИ И ВИДЕЛИ, да је ИЈЕДАН члан САНУ-а  ИЗРАЗИО СВОЈЕ „КАЈАЊЕ“ и „ГРИЖУ САВЕСТИ“, према ономе  КАКО СУ СЕ ПОНАШАЛИ У ДОБА „ДУБОКЕ МИСАОНЕ ХИБЕРНАЦИЈЕ“ разуздане ПОХЛЕПЕ за хвалоспевовима и наградама, које су биле одраз ДАТИХ ПРИВИЛЕГИЈА?

                НАКАЗНА И НАКАРАДНА „ароганција царства“, ИЗГУБЉЕНИХ ГЕНЕРАЦИЈА БУДУЋНОСТИ уз ЗАЛУДНЕ ЖРТВЕ које су СУЈЕТНИ ПРОСТАЦИ У „ИМЕ СРБА И СРБСТВА“ СПРОВЕЛИ на сликовит НАЧИН је БОРХЕС лепо срочио у алегорији „НАРОДИ ОГЛЕДАЛА“ –  побеђени народи су прогнани  иза огледала, где су  осуђени да одражавају слике победника. Али, једнога дана почињу да личе све мање и мање на своје победнике, и коначно, разбијају огледала и крећу у јуриш на „царство“ (по свом нахођењу ИЗАБЕРИТЕ: – ЗЕМАЉСКО и/или небеско) – жалосни бунтовници и ЖАЛОСНЕ наивчине- ЈОШ НЕМАМО НАЦИОНАЛНУ ПОЛИТИКУ, НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ- СТРАТЕГИЈУ РАЗВОЈА  (КОЈА се СПРОВОДИ, осим на папиру),ОЧУВАЊА (КОНСТИТУИСАНЕ  као) ДРЖАВЕ, јер „титови клонирани одливци кловнова“ НИКАДА СРБИМА  НИСУ РЕКЛИ КОЈЕ СУ НАШЕ ГРАНИЦЕ.

                Ових стодвадесет и кусур АКАДЕМИКА САНУ-а (ШТА СУ ОНИ ДОПРИНЕЛИ ( МАЛЕНОЈ) СРБИЈИ  „У  Р А З В О Ј У“ КАО И  БРОЈ  АКАДЕМИКА , већих, У ГЛУПОСТИ СВОЈОЈ, од ТЕСЛЕ(?), када се пробуде из „хибернације“ убаце „Менделин синдром“ да је политичко расуђивање способност уочавања одговарајућих разлика, али  НАМЕТНУТА (дефектна) демократија налаже ублажавање и зближавање „идеологије левице и деснице“ кроз   реторику  сепаратног демократског плурализма недодирљивих „интересних група“.

                Флоскула да СВЕ ШТО НАМ СЕ ДЕШАВА, „КРИВИ СУ ОНИ“ „јер НАС ЦЕО СВЕТ МРЗИ“, док У СТВАРИ све најгоре САМИ СЕБИ РАДИМО, изманипулисани „шаргарепама“, наметнутом жваком: – СВЕСНИ ДА НЕ МОЖЕМО да променимо ОВУ СТРАШНУ РЕАЛНОСТ, БОЉЕ ЈЕ, ДА СЕ правимо да је нема… – док нам КАРАВАНИ пролазе „са куртама и муртама“ ОДЛИВАКА КЛОНОВА И КЛОВНОВА…

 

 

post

БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ НА ДОБРОМ ПУТУ Мићић Д Иван

  1. БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ НА ДОБРОМ ПУТУ

                                                                                                                                             Мићић Д Иван

 

                У „време“  Злобомира   написао сам афоризам: „Док ја будем узвикивао пароле,   Ви крадите“… Сведоци смо БИЛИ да смо имали „перманентан раст производње“ док су се по Србији „мешетарили“  Марићи – Карићи око катанаца на капијама фабричких погона, склапајући (само)управне споразуме о „ревитализацији“, који су „брзином светлости“ били (по)затварани док се радничка класа замајавала од стране  „титових одливака, ботова/клонова и кловнова „програмима развоја“ и УВЕК на ИЗБОРИМА „прелазила цензус“ КОЈИ ЈЕ омогућавао  да се настави „просперитетна пропаст светле будућности“  девастирањем привреде  Државе Србије.

                „Титови одливци“ ботова, клонова и кловнова су „преписивали (само мењајући датуме, комуњарске) стратегије развоја“ УВЕК играјући на „карту ВЕЛИКОСРБСКОГ “, НЕБЕСКОГ, НАРОДА, СА претензијама да „спроводе ДОБИЈЕНА сценарија пријатеља (Државе Србије) са Запада“ просперитетног УРУШАВАЊА/ДЕВАСТИРАЊА ПРИВРЕДЕ уз „стручњаке“ млађаних шифрованих криштоманских дилетаната и шарлатана.

У озбиљним системима се не дозвољава да бивши водник (подмазивач точкова ‘оли’хоптери) постане генерал, возач/шофер – суботичкиекономиста, „подмазивач точкови’од ‘оли’оптери’ сабрчко-бањалучки’ ДИПЛОМИ – просторни  СТРУЧЊАК  опште  праксе,  и/или  учитељифизичке културе, УСПЕШНИ ДИРЕКТОРИ …

Дотични „могу“ изаћи из „својих професија“, али „њихове професије“ из њих неће никада.

Наравно, ОВИ „ИНСТАНТ СТРУЧЊАЦИ“ СУ „отерали“ младост преко границе и ДРЖАВА СРБИЈА ИМА  „ ИЗГУБЉЕНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ БУДУЋНОСТИ“. 

                Народ је УВЕК изнова био у прилици да види на делу да је „титовим одливцима“ ЈЕДИНИ ЦИЉ  (био и биће) да се домогну ФУНКЦИЈА И ПРИВИЛЕГИЈА да по закону могу да се богате и краду.  Сепаратна лицемерна „демократија“ им је омогућила и модус „пребацивања“ из ПОРАЖЕНИХ у ПОБЕДНИКЕ, јер „демократски плурализам“ математике такву „опцију“ подржава СВЕ „РАДИ“ „ОДРЖАВАЊА постојећег стања“ просперитетне пропасти ДРЖАВЕ СРБИЈЕ И њеног народа.

                Заблуде Јохана Готфрида Хердера из расправе о „Знању и незнању будућности“ у „којем ће постојати једна наука о будућности као и наука о прошлости“ перманенто „пролази“ КОД  ЛАКОВЕРНОГ НАРОДА као „оптимистичка жвака“ идеолошке затрованости и заглупљености душе коју ватикански геноцидни клерофашизам спроводи у дело путем модуса обилних новчаних „инспирација“ – корупцијом.

                Сведоци смо ДАНАС, као и ДЕВЕДЕСЕТИХ, да су БИЛЕ  „залудне жртве“ и напори  „напредне интелигенције“ јер смо изгубили КАО НАРОД „свој идентитет“, због титоистичких клонова и кловнова сујетних простака на власти. Имамо ИЗГУБЉЕНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ БУДУЋНОСТИ које се склањају од „наметања  (аутократске техно-бирократске ) ботовске будућности „ као и могућности утицања и обликовања од стране спровођења (нео)либералне демократије која „дозирано“ дели материјалну, социјалну и  политичку будућност просперитетне пропасти Државе Србије.

                Тамо где се гладује, где „светла будућност“ чека народ  да живи у сиромаштву, експлоатацији и/или  „санкцијама“ спутавани да побољшава животни стандард, где му вечито виси „Домоклов мач“ перманентих претњи разарања и ратова/унутар грађанских сукоба, КОЈУ МУ НАМЕЋУ  и „негују“ „економски сите“ лицемерне СЕПАРАТНЕ ДЕМОКРАТЕ ТИТОВИХ КЛОНОВА, ботова и кловнова  –  демократије ЕУ која „нема алтернативу“ , а СВЕ РАДИ БУДУЋНОСТИкоја се „креира“ РАДИ СОПСТВЕНЕ КОРИСТИ, нема БОЉИТКА ЗА народ, КАО И  ДРЖАВУ СРБИЈУ.

                Крађа Државе је крађа грађана.

                Перманентно пласирање визија будућности „златног доба“, „Еденског врта“ уз РАСТ  БДП-а Државе Србије од 4,5% уз „ С Т Р У Ч Њ А К Е“,  криштоманских  ШОЈИЋА, са брчко-бањалучким  КУРСАЏИЈАМА“   уз ЛОГИСТИКУ „експерата“  попут „шифрованог  млађаног дилетанта и шарлатана“(ZNAM DA SE SEĆATE  „O B E Ć A N J A“  OBNOVE I IZGRADNJE  OD  MILIJARDU EVRA), са ЈЕДНЕ СТРАНЕ, као  и ПЕРМАНЕНТО дозирано анимирање ОПОЗИЦИЈЕ да  „прави перформансе УЗ ЦИРКУСКУ ШАТРУ по улицама , клонова/кловнова којима је једино стало до „фотеља“ – УСПЕВАЈУ ДА КРЕИРАЈУ  С В Е С Т  Н А Р О Д А , сепаратном малициозном демократском политиком заглупљивања „буридановог магарца“, да:

  • „НЕГУЈЕ“ УЗДРЖАНОСТ од „мешања“ у ПОЛИТИКУ, (педесет посто грађана не ИЗЛАЗИ НА ИЗБОРЕ)и/или,
  • „БУДЕ“ дубоко ПОЛАРИЗОВАНА у „креирању“ ИНПЛЕМЕНТАЦИЈЕ ДЕМОКРАТИЈЕ у „све поре друштва“ КРОЗ „ИНСТИТУЦИЈЕ СИСТЕМА“ где се НЕГУЈУ „субвенције“ ИНПЛЕМЕНТИРАЊА демократИЈЕ (читај: корупције) .

В И З И Ј А „ Б У Д У Ћ Н О С Т И на ПРАВОМ ПУТУ“, уз  хепи-ендове „грделичких“ ауто-путева је САМО  ВРХ ЛЕДЕНОГ БРЕГА  ПРОСПЕРИТЕТНЕ ПРОПАСТИ ДРЖАВЕ И НАРОДА  СРБИЈЕ , где ИМАМО:

                В И З И Ј У, од стране екс-премијера – ПРЕДСЕДНИКА (заклетву дату на „Мирослављевом јеванђељу“  да се Р А Д И, Г Р А Д И, доводе КОМПАНИЈЕ које „упошљавају НЕ ЗАПОСЛЕН НАРОД“-

                С В Е  Ј Е  Т О   О  К-еј, како КАЖЕ  мој ИНСАЈДЕР ЛАЛА:  – ШТА ЈЕ ТУ СПОРНО,  С Р Б И Ј А  С Е  Р А З В И Ј А  И  И Н В Е С Т И Ц И Ј Е  С У  В И Д Љ И В Е,

М Е Ђ У Т И М,

                СПОРНА ЈЕ „ДРУГА СТРАНА“ те ВИЗИЈЕ  НАКАЗНЕ ПРОСПЕРИТЕТНЕ „будућности на ПРАВОМ ПУТУ“:

                УЗЕЋУ, као парадигму, (да ПРЕДСЕДНИК  н е  З Н А) ДА   Ј Е Д А Н  ЧОВЕК ИМА ВИЗИЈУ , да ТРЕБА ДА СЕ РАДИ И ГРАДИ, док ОСТАЛИ У „ЛАНЦУ“, „ШТА ТРЕБА ДА РАДЕ“(?!) – д а  к р а д у?!…

Колико КОШТА „та ТРАСА“, Галерија,  тих 36 километара  или „већ колико“ ауто-пута КОЈИ ЋЕ , „како воле’ да казује ОНАЈ што воле ‘акију“,-  тај ће ги’ правац да донесе три’ес ‘иљади –милијарди еврићи“  – КРОЗ ЦЕО МАНДАТ, попут СВИХ ПРЕТХОДНИХ мандатара, Председник се труди да ИЗНЕВЕРИ очекивања.

                Брзопотезна потрошња ентузијазма код НАРОДА, кроз ИСТИ, стари ВИРУС, „да ВЛАСТ одузима СПОСОБНОСТ рационалног расуђивања“,

 

 јер ужасне слике СИРОМАШТВА, насиља, ерозије морала и подјармљlвања, „наметања“ :

 

  1. драконског ПРАВА (еу) уз „кербере“ извршитеља, (јер НАРОД нема новца да „преживи“ а како онда да „плаћа“ и измирује своје обавезе) , – OVDE, NA DELU, TREBA DRŽAVA DA ZAŠTITI NAROD putem socio-programa, a ne da deli penzije od  petnaest i dvadeset hiljada dinara –

кроз ФЛОСКУЛЕ:

 – „СЛОБОДНОГ (ПОСЕБНО, ако је ПОТПОМОГНУТО ЧВРСТОМ ВАЛУТОМ) СУДИЈСКОГ УВЕРЕЊА“, и/или,

– НЕМА ОСНОВА за „кривично гоњење“  (док ДОКАЗИ ЛЕЖЕ „АД АКТА“- само ОВДЕ КОД МЕНЕ НА ЛОКАЛУ, (КАКО МЕ ИЗВЕШТАВА ИНСАЈДЕР ЛАЛА),  ЈЕДАН (партијски првоборац)  ШТО СЕ ПРЕДСТАВЉА „КАО ИНСТРУКТОР ЛЕТЕЊА“ ИМА  НАПИСАНИХ ДВАНАЕСТ КРИВИЧНИХ ПРИЈАВА, која су ад акта- кажу зли „језици“ да је купио „мечку“ jer , ima se može se , kad mazneš dvestapedesethiljada evrići ) АЛИ НАШ ИНСАЈДЕР ЛАЛА воле’ да цитира ВЛАСТ: – НИКОГА НЕЋЕ ШТИТИТИ ПАРТИЈСКА ПРИПАДНОСТ, НИ ПОЛОЖАЈ, НИ МАТЕРИЈАЛНИ СТАТУС (Министар Стевановић),  и/или

–  з а с т а р е л о с т и, и/или

– ПРЕБАЦИВАЊА „ОДГОВОРНОСТИ“ СА „ЈЕДНЕ“ ИНСТИТУЦИЈЕ  НА „ДРУГУ“ и/или

– КОРИШЋЕЊЕ „ЗЛОУПОТРЕБЕ“ СЛУЖБЕНОГ ПОЛОЖАЈА ради ОСТВАРИВАЊА (личне) КОРИСТИ , и(или…

ДОК СЕ  И З А Б Р А Н И  МИНИСТАР  НЕ МЕША У „СВОЈ“ ПОСАО ЈЕР НЕМА „ИНГЕРЕНЦИЈА“.

 

  1. НАРАСТАЈУЋА П О Р Е С К А оптерећења (кроз наказну фискалну политику), ЈЕР СЕ

И З А Б Р А Н И  МИНИСТАР не МЕША У СВОЈ РЕСОРНИ ПОСАО (ali, je jako važno da ima off shore firme i/ili četr’es i kusur žiro-računa)

  1. (о)СИРОМАШЕЊА (МАЛО)грађанског и  сељачког становништва, ПАУПЕРИЗАЦИЈА ПАУПЕРИЗОВАНОГ  НАРОДА,
  2. (ПО)РАСТ (најперспективније) гране ПРИВРЕДЕ : ЛУСТРАЦИЈА корупције и (привредног) криминала.

                НАМЕТНУТИ (болесни) ПРЕМИЈЕР, НАМЕТНУТИ (инхабилни) РЕСОРНИ министри , КОЈИ СЕ НЕ МЕШАЈУ У СВОЈ ПОСАО, УЗ флоскулу:

„ИЗАБРАЛИ СУ МЕ ГРАЂАНИ, и  ДЕЛЕГИРАЛИ МЕ МОЈИ ИЗ СТРАНКЕ,као ШЕЋЕРОВСКОГ Šojića, а НА ИЗБОРИМА ПОТВРДИЛА ВЕЋИНА – с в е  ј е  Л Е Г А Л Н О,  С В Е  Ј Е по (лицемерним) ДЕМОКРАТСКИМ ПОСТУЛАТИМА  ЕУ уз поштовање ПАРЛАМЕНТАРНЕ ПРОЦЕДУРЕ , М Е Ђ У Т И М,

                С в е  п р и с у т н о  НЕЗАДОВОЉСТВО НАРОДА,( сведоци смо ), ДА  У СВЕ ВЕЋЕМ БРОЈУ ИЗЛАЗИ НА УЛИЦУ (УЗ покушај „инфилтрирања“ КОРУМПИРАНИХ КЛОНОВА И КЛОВНОВА ДОСМАНЛИЈСКЕ ЖУТЕ ЖГАДИЈЕ, КОЈА ДЕВАЛВИРА ПРОТЕСТЕ ГРАЂАНА) ЈЕ ИЗ РАЗЛОГА:

-УРУШАВАЊА СТАНДАРДА НАРОДА, јер ко НОРМАЛНО МОЖЕ ДА ЖИВИ СА двеста евра ЗАРАДЕ и/или, петнаестак/двадесет хиљада динара ПЕНЗИЈЕ,

 док са ДРУГЕ СТРАНЕ,

НАРОД  В И Д И  корупцију, лоповлук, „преливање буџетских средстава на приватне рачуне „успешних“ (партијских) „бизнисмена“ кроз „надуване“ фактуре, компензације, намештања тендера и/или „увођења“ (без тендера) (под)ИЗВОЂАЧА РАДОВА, уз мегаломанске технике  задуживања и/или  „фризирања“ ставки „у“  или „из“ буџета и/или рачуноводства   …

ОДЛИЧНО ПРЕДСЕДНИЧЕ, само ТО ЈЕ ВЕЋ ВИЂЕНО у „титоистичко ВРЕМЕ“ РЕФОРМИ и ЕКОНОМСКЕСТАБИЛНОСТИ удубљена у СЕЋАЊА НА ПРОШЛОСТ МУЧНОГ БЛАГОСТАЊА која се НЕРАДО ВРАЋА У ЈАДНУ САДАШЊОСТ – ТРАГЕДИЈА СЕ ПОНАВЉА кроз „ДЕМОКРАТСКУ“ ФОРМУ.

Лудило, како каже Ниче, ретко је код појединаца, али у групама је то норма, коју обилато поспешује  твоја политика „будућности на ДОБРОМ ПУТУ“. Србија је данас као дете које родитељи нису само напустили, већ га буквално одбацили. Она је подељена на две различите друштвене групе, две политике, два светоназора али и испод површине, два дивергентна начина реорганизације онога што психоаналитичари називају светом објеката.

Са ЈЕДНЕ СТРАНЕ ЈЕ НАРОД, а са ДРУГЕ СТРАНЕ СИ „ТИ са твојом „пораженом“ ОПОЗИЦИЈОМ ДОСМАНЛИЈСКЕ ЖУТЕ ЖГАДИЈЕ ШЕЋЕРОВСКИХ Šojići-Karići-Marići- (не)ЗНАМ ЧИЈОМ ПОЛИТИКОМ ПРИВИДА БОЉЕ БУДУЋНОСТИ (јер се „дивиш политици (одлазеће, којој се дискретно (то могу само Немци)припрема  „подужа“ рекреација ) Г. Меркел и „саветодавних“ УСЛУГА г. Блера и „способностима“ францушћића да (НЕ) ВИДИ „ОД ДРВЕЋА, ш у м у“ – док му је НАРОД у „жутим прслуцима“ стигао до „ПАЛАТЕ“.  

Као што „једна ласта НЕ ЧИНИ ПРОЛЕЋЕ“, ТАКО  ни ТВОЈИ „НАПОРИ“: – ‘ЋУ, ‘ЋЕШ , ‘ЋЕ, БЕЗ „СПОСОБНИХ И ЉУДИ ОД СТРУКЕ, часних“ – које НИСИ БИРАО – ,ШКОЛОВАНИХ, који (не) МОГУ да  „подрже“ БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ НА ДОБРОМ ПУТУ, без КОРУПЦИЈЕ И (ПРИВРЕДНОГ) КРИМИНАЛА.

Претворио си себе у ИЛУЗИЈУ               рафинираности и ИНОВАЦИЈА твојих ОБЕЋАЊА СА јеванђеља,БЕСПОМОЋАН (усамљен) НАСПРАМ САДАШЊОСТИ КОЈА СУ  СЕ ДЕВАЛВИРАЛА И метастазирала у УТОПИЈУ КОЈА ДАЈЕ  карактер СТРАТЕГИЈЕ „без РЕДА И ЗАКОНА“, попут ЗЛОБОМИРОВИХ  Р Е Ф О Р М И „спроведених“ у метафоре.

Србија је од давнина била земља чуда и басни, уз „љупко створење“ што је Буридан извео на сцену  десетина стотина мартиновићко-ристичевићких криштоманских чункова што во’ле да глуматају  и изигравају  добијене улоге  првакаиз  фарми које Орвел уредно чува. САМО си заборавио ЈЕДНУ СИТНИЦУ, СРБИ ПЛАЧУ У СЕБИ – трпе и ћуте…

 ШТО ЈЕ ГРОМОГЛАСНИЈА ТИШИНА НАРОДА, после поједене чоколадице и паризера, то је  ЗНАК ДА ЈЕ ДОШЛО ВРЕМЕ за „паковање к(о)(у)фера“- али, Н Е ,  K(o)(u)fera u vlasništvu onog  са’с шишкице „(е)страдног“ политиканта/демагога…

post

Са СЛОВА на С Л О В О Мићић Д Иван

  1. Са СЛОВА на С Л О В О                                                                                                              Мићић Д Иван

 

                Од ДЕВЕДЕСЕТИХ на ОВАМО, сведоци смо ПЕРМАНЕНТНОГ ДЕВАСТИРАЊА ПРИВРЕДЕ ДРЖАВЕ СРБИЈЕ – уз (наручено) ДЕВАСТИРАЊЕ привреде ВЕРНИ ПРАТИЛАЦ је – Е Р О З И Ј А  МОРАЛА.  Сведоци смо ИНХАБИЛНИХ ЧЛАНОВА ВЛАДА који се РЕСОРНО НИСУ МЕШАЛИ У СВОЈ ПОСАО – зато смо ОВДЕ ГДЕ СМО, на ПРАВОМ ПУТУ  ЗА БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ која води у ПРОСПЕРИТЕТНУ ПРОПАСТ – ПРОВАЛИЈЕ, у КОЈУ НАС „ВОДЕ“ МЛАЂАНИ ШИФРОВАНИ КРИШТОМАНСКИ ДИЛЕТАНТИ И ШАРЛАТАНИ.

                Шта су ДО ДАНАС РАДИЛИ, разно-јадијиних МИНИСТАРА „влада“: економије, културе, просвете… (да не набрајам СВЕ РЕСОРЕ)

                Она НАРОДНА: „с’прам  СВЕЦА И ТРОПАР“,  Н Е  В А Ж И за ону ДРУГУ НАРОДНУ: „КАКАВ НАРОД, таква власт“…

                1.09.2005. године Уреднику ЊУЈОРК ТАЈМСА је стигло и објављено је писмо ЏО ЕН ПРАЈС,Фрихолд, Њу Џерси: „С’поштовањем указујем да се овде МОЖДА ради о кризи’… али, КРИЗА КОЈУ  ВИДИМО у нашим школама има своје узроке у америчким домовима у којима има све мање књига и штампаног материјала, где се деца искључиво ослањају на телевизију, компјутере и електронске игре за забаву – и виде да одрасли око њих раде исто. Т ехнологија тренутног задовољења код многих ученика је заменила задатак – и узбуђење – читања. Не може се развити солидна вештина писања а да се пре тога не буде пристојан читалац;  занемаривање ових вештина  преводи се у низак скор на стандардизованим тестовима који обухватају све расне и економске групе  и све теме и области. Образовање почиње код куће,  где је читање заиста вредно и неопходно, где су признавање вредног рада повезаног с образовањем и успехом у школи главни приоритети и где родитељи заједно са школама имају висока очекивања од успеха своје деце. Без ове почетне основе и продужене подршке код куће, руке наставника у школи су везане“.

                Овде је ИНДИКАТИВАН још ЈЕДАН ПОДАТАК који „долази преко баре“  : „сви студенти КОЈИ УСПЕЈУ да упишу (најбоље научне универзитете) ДОЛАЗЕ ИЗ ЈАВНИХ ШКОЛА, а не из приватних које понекад негују осећање да само зато што сте тамо представљате нешто специјално и повлашећено“… 

                Разно-разни“ криштомански малих шарчевића“, утопљени  у „простору и времену“ , извирују из министарских  фотеља САМО И ОНДА када их „интерес“ нагони да „раде“.  С’кривају се иза, „ИТ коске“ , интереса, „набацујући попут разноразних дулића“ „својим интересним групама“ уносне апанаже из буџета, јер због чега су на власти?!

                Катастрофална економска политика уз перманенто досманлијско задуживање, по неким подацима (јер званичних нема 73%  БДП-а),  уз месечно НОВО задуживање у износу од 15 до 45 милијарди. Податак да је 30% мањи стандард народа, кроз свакодневно ширење фамилијарности  власт- опозиција, путем наручених перформанса, братске љубави, ширења вавилонских кула  лажи  и обмана, данашњи фарисеји, патолошки су везани за статус кво своје личности, које у свом нарцизму свесно сматрају савршеном а фотељу богом даном.  

То што пише по „књигама“ из којих деца уче, од историје, јер ЈОШ ЈЕ ЗВАНИЧАН МАЛИЦИОЗАН ПОДАТАК, да СМО СВИ СЛОВЕНИ, досељени на Балкан у том и том веку… да не помиљем „авангардне“ флоскуле о породицама са „две маме“ и две тате“, јер и мама „може“ да носи браду…

                Надам се да сте разумели : ПОТРЕБНА ЈЕ ВЕЛИКА РЕВИЗИЈА, не само уџбеника…

                Погледајте “НАРОДЕ „ДОМ СВОЈ (анђеле) )не)КУЛТУРЕ“… Јавни  пренос „парења затвореника“,(каже ми Инсајдер Лала да је глед’ио у „чорби“- било приказано), а није „порно филм“, од разноразних „заточеника (старлета, микијевских медиокритета) Алкатраза“ у „фармама“ и „паровима“… Погледајте „понашање“ ресорног(их) минист(а)ра…

                Прекопавања  џада по Варошима до Београда – о’ђе на локалу прекопавају џаде да „нађу“ адекватне дипломе курсаџијама, док се горе, мислим на „бели град“, ОНАЈ из Рибнице , вечити заменик опште праксе,  труди да пронађе оних“ малих, непреписаних“ СЕДАМ ПОСТО  докторске дисертације – све ради „пресипања“ буџетских средстава у приватне џепове.

                Уместо, да се БОРИМО ПРОТИВ ерозије морала, демагогије и политиканства, титових одливака, ботова, клонова и кловнова, КОЈИ ЗАГОВАРАЈУ  С И Р О М А Ш Т В О  као модел живљења, сведоци смо перманентног медијског  бомбардовања, БУДУЋНОСТИ Србије на добром путу , уз „паризер и чоколадицу“, ДА СЕ ДИВИТЕ  ВОЂИ  , који СВАШТА- НЕШТО РАДИ и отвара, док му „ови око њега“ ИЗДАШНО помажу,тако што се не мешају у „свој посао“, док уигране „интересне групе“ поспешују РАЗВОЈ корупције и (привредног) криминала.

                ДОК „институције система“  ДРЖАВЕ СРБИЈЕ , уредно примају плату да НЕ ИСТРАЖУЈУ РАД „разноразних“ „циришких“, „сејшелских“, (да не набрајам) фирми, уз посреднике са тендера, три, четири руке како би што успешније „затрли“ токове одлива буџетских средстава, ИНТЕНЗИВНО И ПЕРМАНЕНТНО процесуирају и „путем кербера“, извршитеља, пауперизованом народу ОДУЗИМАЈУ „оно мало сиротиње“ што има (ЈЕР НЕМА ОД ЧЕГА ДА ПЛАТИ НАМЕТНУТЕ ДАЖБИНЕ), да је преостало „после владавине досманлијске жуте жгадије демократских напредњака“…

                Бисери политиканата, недовршеног социјалистичког образовања са накалемљеним кратким курсевима о (нео)либералном капиталу, без ИДЕЈА И ПРОГРАМА С Т Р А Т Е Г И Ј Е  Р А З В О Ј А   ДРЖАВЕ СРБИЈЕ и заштите (социо-стандарда) интереса НАРОДА , огољени каријаристи НУДЕ  п а к т  са народом и /или демагогија „споразум са народом“ уз ФЛОСКУЛУ „хоћемо Ф Е Р  И  СЛОБОДНЕ  ИЗБОРЕ“ (ха, ха, ха,) уз ИЗЈАВЕ ТИПА шеика  од Карановца, заштитника „интересне групе“ : – плате ће бити веће када БДП-е буде имао раст 5 – 6 %,  а ВЕРОВАТНО није био на часовима У ШКОЛИ, када се учило о „преструктуирању“  и „реструктуирању“ капитала, док како нас новине извештавају Вођа се „храбро бори“ за бесмисао ишчашене демократије , док нам ММФ „поручује пројекције“ од 3,5 до 4% раста за следећу годину , а као шлаг на торту БИСЕР НАД БИСЕРИМА, „МУП  ће РАДИТИ и  суботом и недељом УЗ МОГУЋНОСТ плаћања картицом НА ЈЕДНОМ МЕСТУ,  РАДИ  И З Д А В А Њ А  П А С О Ш А,  док нам  је ТРЖИШТЕ  СНАБДЕВЕНО  СА СВИМ ВРСТАМА  СИНТЕТИЧКИХ И ПРИРОДНИХ ОПИЈАНАТА?!

                „Остајте овдје, јер сунце туђег неба,

                Неће вас гри’јат ,к’о што ово грије…“(Шантић)

                „НАРОДЕ, МЕЊАЈ СЕ, О В И  С Е  НЕ М Е Њ А Ј У…        

               

               

post

ВЕЛИКО РАЗВРСТАВАЊЕ, У ХОДУ, ТИХЕ КРИЗЕ ДРУШТАВА Мићић Д Иван

  1. ВЕЛИКО РАЗВРСТАВАЊЕ, У ХОДУ, ТИХЕ КРИЗЕ  ДРУШТАВА

                                                                                                                                             Мићић Д Иван

                Сведоци смо, данас, да (различити мејнфрејм) бизниси (и електронска трговина) не могу да егзистирају без комбинације персоналног рачунара, Интернета  и  (фамозног) КАБЛА од оптичког фибера,- (КАКО ЈЕ ЛЕПО ЗНАТИ ДА ЈЕЈЕДАН СРБИН, НИКОЛА ТЕСЛА, ЗАДУЖИО ЦЕО СВЕТ)- потпуно НОВОГ ОБЛИКА САРАДЊЕ.

                Господин БОГ, КАПИТАЛ, према КОМЕ СВИ имају СТРАХОПОШТОВАЊЕ ЊЕГОВЕ МОЋИ, руши све ГРАНИЦЕ (политички ентитети,националне  и религиозне ПОСТАЈУ и „остају“ СМЕШНЕ у сајбер простору) С Т В А Р А  с в е т с к и СИСТЕМ ПРОИЗВОДЊЕ И ПОТРОШЊЕ и ДОВОДИ ДО УНИВЕРЗАЛНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ (којом ће управљати тржишни императиви).

                Овако је „говорио“ овај РЕСАВАЦ Маркс, (ШТО СМО ГА ПРОТЕРАЛИ ИЗ ШКОЛЕ – захваљујући армији ТУПОГЛАВАЦА који су довели (својим високопарним  ступидоидним ТУМАЧЕЊИМА) до дегенерације „марксовог дела“)

„Она (буржоазија) раствара све чврсте, зарђале односе са свима старинским представама и схватањима који их прате; сви нови односи застаревају пре но што могу да очврсну. Све што је чврсто и устаљено претвара се у дим, све што је свето скрнави се, и људи најзад бивају присиљени да на свој живот и положај, на своје међусобне односе погледају трезвеним очима. Потреба за све раширенијим тржиштимагде ће продати своје производе гони буржоазију преко целе Земљине кугле. Свугде она мора да се угнезди, свугде да се насели, свугде да успостави везе.  Буржоазија је експлоатацијом  светског тржишта дала космополитски карактер производњи и потрошњи свих земаља. На велику жалост реакционара, она је извукла национално тле испод ногу индустрије. Уништене су прастаре националне индустрије и још се свакодневно уништавају.  Потискују их нове индустрије, чије увођење постаје животно питање за све цивилизоване нације, индустрије које више не  прерађују домаће сировине, већ сировине које долазе из најудаљенијих области, и чији  се фабрикати не троше само у земљи већ у исто време у свим деловима света. На место старих  потреба, задовољаваних домаћим производима, ступају нове које за своје задовољење траже производе најдаљих земаља и клима. На мдухесто старе локалне и националне самодовољности и ограђености  ступа свестрани саобраћај, свестрана  узајамна зависност нација.  А како је у материјалној, тако је и у  духовној производњи.  Духовни производи појединих нација постају општим добром. Национална једностраност  и ограниченост постаје све  више  немогућа,  а из многих националних и локалних књижевности ствара се светска књижевност.

                Брзим побољшањем  свих оруђа за производњу, бескрајно олакшаним саобраћајем, буржоазија увлачи у цивилизацију све, па и најварварскихе нације. Јевтине цене њених роба јесу тешка  артиљерија којом она руши све кинеске зидове, којом она  и најупорнију мржњу варвара против странаца присиљава на капитулацију. Она присиљава све нације да прихвате буржоаски начин производње, ако неће да пропадну; она их присиљава да саме код себе уведу такозвану цивилизацију, тј. да постану буржуји. Једном речи, она ствара свој свет по сопственом лику.“

                За НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ, МЛАЂЕ НАРАШТАЈЕ,  молим Вас  да ПРОЧИТАТЕ ОВАЈ ЦИТАТ  П А Ж Љ И В О, ДВА –ТРИ ПУТА…

                Ово је НАПИСАНО 1848. ГОДИНЕ, од стране „ресавАца“, МАРКСА И ЕНГЕЛСА у Комунистичком манифесту.

                Непрестана БОРБА између КАПИТАЛА И РАДА,  РУШИ СВЕ ПРЕПРЕКЕ и ПРИСИЉАВА  К А П И Т А Л  И  Р А Д  да  УЧЕСТВУЈУ У ГЛОБАЛНОЈ РЕВОЛУЦИЈИ да окончају угњетавање и ГЛОБАЛИЗУЈУ СВЕТ, односно ЖИВОТНИ СТАНДАРД ЉУДИ ОД СЕВЕРНОГ ДО ЈУЖНОГ ПОЛА – да СВЕТ БУДЕ САВРШЕНО ТРЖИШТЕ уз помоћ нове КОМУНИКАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ (да раде заједно  с’мрежама, виртуелним заједницама и компанијама – ПРАВЕ СЕ ГРАНИЦЕ  ДА НЕПОСТОЈЕ између „добра и зла“ СВЕ У КОРИСТ ГОСПОДИНА „КАПИТАЛА“ КОЈИ има само један ЦИЉ, МАКСИМИЗИРАЊЕ  ПРОФИТА) и „нових“ ВРЕДНОСТИХ  ПОСТУЛАТА  „привида“ емпатије НОВЕ глобалне ЕКОНОМИЈЕ ( ово је (ВРЕМЕ) Кинеско (Г) столеће(А): „један појас, један  пут“) без експлоатације.

                Сачувај ме и саклони Боже од тога да будем међу незналицама.

 Злурада демократија  која заговара психологију егоизма је НОВОКОМПОНОВАНИ АЛТРУИЗАМ (чак су га и Законима апострофирали, да ИМАЈУ КОРИСТИ У смањењу плаћања пореза) је З А П Р А В О , ништа друго него ЕГОИЗАМ ЛОШЕГ УКУСА, КОЈИ негују „губаве душе“ попут  педера и лезбејки да праве РАЗНЕ Гадости, СОДОМЕ И ГОМОРЕ, и С В Е ТО РАДИ сопственог задовољства.

post

У ОВА „ИШЧАШЕНА ВРЕМЕНА“ (Шекспир) ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ НАРОДЕ ДА СЕ ПРИЗОВЕМО ПАМЕТИ Мићић Д Иван

  1. У ОВА „ИШЧАШЕНА ВРЕМЕНА“ (Шекспир) ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ НАРОДЕ ДА СЕ ПРИЗОВЕМО ПАМЕТИ

                                                                                                                                             Мићић Д Иван

 

                „Ми смо ничији. Увек смо на некој међи, увек нечији мираз.Вековима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ко смо. Живимо на резмеђу свјетова, на граници народа, увек криви некоме. Н а нама се ломе таласи историје као на гребену. Отргнути смо , а не прихваћени. Ко рукавац, што га је бујица одвојила од мајке па нема више ни тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије… Маме нас кад смо потребни, а одбацују кад одслужимо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње, а све се плаћа, па и ова љубав. Свако мисли да ће надмудрити све остале и у томе је наша несрећа.“

( -Мехмед – Меша Селомовић, Сјећања)

 

                Пивски манастир поседује фреску с’чалмом . ( Волујак изнад Мратиња, село Сињац између Плужина и Никшића) – Мехмед -паша Соколовић –Раде Соколовић је био велики везир Турског царства, који је насилно поисламћен – ктитор који никада није заборавио своје корене СРБСТВА.

 

                Искрени и поштени пријатељи СРБА, када су се упознали са нашом ДУГОГОДИШЊОМ (вековном) ИСТОРИЈОМ И  културом –  традицијом , црквеним и манастирским здањима – схватали су ВИШЕ нашу трагедију, од нас самих.  

                Не треба ићи у ДАЛЕКУ прошлост, од (после) Душана: – од лелека гусала, наша народна традиција, разнела је „по свету“ СВЕСТ о ВЕЛИЧИНИ , а у ИСТО ВРЕМЕ, и о трагедији СРБСТВА – увек, и ГОТОВО, увек, смо ИМАЛИ „продају СРБСТВА“ од нас самих и/или инфилтрираних ВЕЛИКОСРБА,  и ОНИХ који су ОТКРИЛИ СРБСТВО У СЕБИ, А, који су РАДИЛИ „у своју КОРИСТ, а на ШТЕТУ народа и ДРЖАВЕ СРБИЈЕ“.

                Који НАРОД ЈЕ у историји  „пљувао“ ПО СВОЈИМ ПРЕЦИМА, по ГРОБОВИМА својих предака?! КОЈИ НАРОД У СВЕТУ, није СМЕОда ПОШТУЈЕ СВОЈЕ КОРЕНЕ, СВОЈУ ИСТОРИЈУ, КУЛТУРУ – било нам је НАМЕТНУТО од ПОЛИТИКЕ ККОМУЊАРА, ДА СМО „ДОШЛИ НА БАЛКАН КАО „СЛОВЕНИ“;

и/или,  да ПОМЕНЕ горке и трагичне ТРЕНУТКЕ славне историје ПРВОГ ВЕЛИКОГ РАТА, голгота  „одступања преко Албаније“;  ДА СЕ ЗАБОРАВИ БОРБА  П  Р О Т И В   ФАШИЗМА?!

                Срби нису СМЕЛИ  до „јуче“ јавно ДА СЛАВЕ велике ПОБЕДЕ  над „десетоструко бројнијом и технички опремљенијом армадом аустроугара“ а у књигама се   скромно УЧИЛО О БИТКАМА , славних наших Војвода, на Колубари, ЦЕру – Дрини…

                Голгота „албанске споменице“ ,Кајмакчалана, све до убиства Краља Мученика, као и   „самих актера“ је МАРГИНАЛИЗОВАНА У НАРОДУ, ОД СТРАНЕ  „ПОЛИТИЧКИХ комуњарских ВРХУШКИ“, У КОЈИМА СУ нажалост, били и СРБИ –  ЗА ОВЕ МЛАЂЕ НАРАШТАЈЕ:  – НЕШТО СЛИЧНО И/или исто СЕ ДЕСИЛО, храбрим БРАНИОЦИМА  нашег НЕБА , КАДА СУ СКИНУЛИ „НЕВИДЉИВОГ ФАНТОМА“ СА неба  ЗА ВРЕМЕ, Х У М А Н И Т А Р Н О Г, БОМБАРДОВАЊА 1999. године, „Милосрдног  анђела“ Н А Т О –(а)– сви АКТЕРИ, су ЗА ВРЕМЕ ДОСМАНЛИЈСКЕ ЖУТЕ СЕПАРАТНЕ ДЕМОКРАТСКЕ ЖГАДИЈЕ НА ВЛАСТИ, БИЛИ ДЕГРАДИРАНИ и најурени „из војске“…(???!!!)  

                (Бивши) Велики, (француски), пријатељи СРБА, заборавили су данас, ХЕРОЈСТВО И ЈУНАШТВО СРБСКОГ ОПАНКА – ПРОБОЈОМ СОЛУНСКОГ ФРОНТА,француска коњица НИЈЕ МОГЛА ДА СТИГНЕ пешадију СРБА – препричавали су по „салонским кулоарима“ ОДЛУЧНОСТ И СПРЕМНОСТ СРБСКОГ НАРОДА за СЛОБОДОМ.

Од прећуткивања ИСТОРИЈЕ ВЕКОВНОГ СЛОбодарског духа У СРБА, преко „поновног“ ИНТЕРПРЕТИРАЊА ИСТОРИЈСКИХ ЧИЊЕНИЦА, ЗАТРОВАНОСТ ДУХА У СРБА НАМЕТАЊЕМ БОЛЕСНИХ ИДЕОЛОШКИХ фашистичких постулата до УНИШТАВАЊА МАУЗОЛЕЈА И СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ, БОРЦИМА ПРОТИВ фашизма  а наметали квази-културне вредносне постулате стварајући  непријатељство, умирање и крстове.

  Да ли МИСЛИТЕ ДА ЈЕ „СЛУЧАЈНО“ СРБСКА ЗАСТАВА БИЛА ПОСТАВЉЕНА У ПАРИЗУ ПОРЕД ЗАСТАВЕ „НЕПОСТОЈЕЋЕ ДРЖАВЕ НА БАЛКАНУ“, чији ЖИТЕЉИ, мислим на арнауте, НИСУ НИ ЗНАЛИ ШТА СЕ ДЕШАВА, када је био Први Велики Рат …?

                По ко зна који пут НА ДЕЛУ се показује и ДОКАЗУЈЕ, ПАРИЗ (и то пред ТРИЈУМФАЛНОМ КАПИЈОМ  С Р Б С К А  ТРИВИЈАЛНОСТ- да не УПОТРЕБИМ грубљи израз)  ИНСТРУИРАНА МАЛИЦИОЗНА СЕПАРАТНА LICEMERNA ДЕМОКРАТИЈА  ‘ЈЕВРОПСКЕ  УНИЈЕ од стране „ПРИЈАТЕЉА“ ЕНГЛЕСКО-НЕМАЧКО-ФРАНЦУСКИХ… (погледајте САМО  записе француског генерала КАДА КАЖЕ: – СРБСКУ ПЕШАДИЈУ ФРАНЦУСКА КОЊИЦА  Н И Ј Е  М О Г Л А  Д А  С Т И Г Н Е…   – ЈУНАЦИ, време је ДА СЕ ПРИЗОВЕМО ПАМЕТИ…     

                Стално нас КРОЗ ИСТОРИЈУ прате сенке ТАМНИЦА, ВЕШАЛА И СТРАХОВИТИХ ГУБИТАКА „у ТРИ СТРАШНА РАТА“ , као и ОВОГ, последњег ’91,  БРАТОУБИЛАЧКОГ – уз ВЕКОВНЕ СТРАХОТЕ ЗВЕРСТАВА , окупација, терања у лагере/логоре где је СМРТ била једини спас за СРБЕ – коју су нам  наметали  дипломатијом  „ватикански ФРАНКОВАЧКИ мантијаши“.

                Прекрајање граница, ВЕКОВНО ПОСТАВЉАЊЕ И НАМЕТАЊЕ услова, претњи, казни, САНКЦИЈА  ДРЖАВИ СРБИЈИ – уз љубазно цинична ЛИЦА „дипломата“ са захтевима, безобразним изискивањима која доводе до апсурда – малициозност извољевања ватиканског франковука све за рад ЦИЉА, успостављања: будућности „баварско-аустријско- балканске државе“ као идеала ДЕГЕНЕРИСАНОГ  П С Е У Д О -католицизма, у коме ће да ВЛАДА просперитетна ЛИЦЕМЕРНА ДЕМОКРАТИЈА  МУЧНОг  БЛАГОСТАЊа из периода фашистичког галиматијаса.

                Међутим, ДАНАС, још ОПАСНИЈА КЛИКА ,под патронатом ватиканских франковука, ПРЕКРАЈА БЕЗСКРУПУЛОЗНО ИСТОРИЈУ СРБА ПО модусу прежвакавања „склеротичних мемоара“, удубљени у ВЕКОВНА, старозаветна, сећања НА ПРОШЛОСТ избегавајући  описивање ЈАДНЕ САДАШЊОСТИ, прекрајајући ИСТОРИЈУ по свом нахођењу, заташкавајући ПОДАТКЕ, ДА СУ СРБИ, као и СРБСКИ ЈЕЗИК  СТАРИ ПРЕКО, 7500 ,СЕДАМХИЉАДАИПЕТСТО,ГОДИНА.

Није ТАЧНО да ИСТОРИЈА  С Р Б А  ПОЧИЊЕ НЕМАЊИЋИМА… Шта РАДИ „АРМИЈА ИНХАБИЛНИХ ТРУТОВА  С А Н У – а ,

и/или

„армија“/ плејада тупоглаваца у ФОТЕЉАМА  „В Л А Д А  Државе Србије“, РЕСОРНО ЗАДУЖЕНИМ ЗА КУЛТУРУ И ОБРАЗОВАЊЕ,  ДА НЕ помињем  ОСТАЛЕ… 

post

ЉУДИ КОЈИ СУ ЗАДУЖИЛИ СРБСКИ НАРОД: ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

  1. ЉУДИ КОЈИ СУ ЗАДУЖИЛИ СРБСКИ НАРОД:

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ  ЊЕГОШ

                                                                                             

(ИЗВОР : Из Википедије, слободне енциклопедије)

Петар  Петровић Његош – 13 Новембар [ ОС 1. новембар] 1813 – 31. октобар [ ОС 19. октобар] 1851), познатији само као Његош ( Његош ), био је владика ( Владика ) из Црне Горе , песника и филозофа, чији су радови увелико сматрају неки од најзначајнијих у српској и црногорској књижевности.

 

Његош је рођен у селу Његуши , у близини тадашњег црногорског Цетиња . Школовао се у неколико црногорских манастира, а након смрти стрица Петра  постао је духовни и политички вођа земље . Након што је уклонио све почетне домаће противљење његовој владавини, он се концентрирао на уједињење црногорских племена и успостављање централизоване државе. Он је увео редовно опорезивање, формирао личну стражу и спровео низ нових закона који би заменили оне које је саставио његов претходник много година раније. Његова пореска политика показала се изузетно непопуларном код црногорских племена и била је узрок неколико побуна током његовог живота. Његошеву владавину дефинисала је и стална политичка и војна борба противОтоманског царства , и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе док је добијао безусловно признање од Узвишене Порте . Био је заговорник уједињења и ослобађања србског народа ,  за уједињење са Србијом и његовог признавања као верски лидер свих Срба (налик на савремени Патријарха од Србске православне цркве ).

               

Његош је познат као песник и филозоф познат по својој епској поеми Горски вијенац , која се сматра ремек-делом србске књижевности и националним епом Србије и Црне  Горе.

 Његош је остао утицајан у Црној Гори и Србији, као иу суседним земљама, а његови радови су утицали на низ различитих група, укључујући србске, црногорске и јужнословенске националисте, као и монархисте и комунисте.

Петар  Петровић-Његош рођен је Радивоје “Раде” Петровић 13. новембра [ ОС 1. новембра] 1813. године у планинском селу Његуши , код Цетиња . Његов отац, Томислав “Томо” Петровић ( рођен 1762-63), био је припадник племена Петровић Његушког племена Катуни нахииа. Његошова мајка, Ивана Пророковић, рођена је из засеока Мали Залаз и била је кћи његушког капетана Лазе Пророковића. Нема поузданих информација о њеној тачној години рођења, али се вјерује да је била око десет година млађа од свог мужа. Томо и Ивана имали су петоро дјеце; њихов најстарији син био је Петар (“Перо”), Раде им је био средњи син, а Јован (“Јоко”) био је њихов најмлађи. Кћерке  су добиле име Марија и Стана; Марија је у браку са црногорским поглавице по имену Андрије Перовића, Сердар  у Цуце , а Стана је удата за Филип Ђурашковић, на сердар на Ријеци Црнојевића .

 

 

               

Његуши је удаљено село, смјештено у близини јадранске обале у западној Црној Гори (или Старој Црној Гори ). Истомирно племе је једно од најстаријих у Црној Гори, а његова повијест сеже до 14. стољећа. То је вероватно настало као резултат бракова између илирског становништва и јужнославенских досељеника током 10. века, каже аутор Милован Ђилас .

 Припадници његушког Петровићевог клана били су насљедни митрополити србске православне цркве ( принц-бискупи)) од Цетиња од 1696; ( српски : владика ) прешла је од стрица до нећака, јер је од православних прелата морало да буде целибат и да не могу имати своју децу. Владајућем принцу-бискупу било је дозвољено да именује свог насљедника, уз одобрење црногорских поглавара и народа Црне Горе.

 

                Његош је своје ране године провео у Његушима, држећи очев стадо, играјући гусле (традиционални једноредни инструмент) и похађајући породичне и црквене прославе на којима су испричане приче о биткама и прошлим патњама. Његово образовање је било рудиментарно; учио га је да чита и пише монахе у Цетињском манастиру када је имао дванаест година, годину дана је учио италијански језик у манастиру Савина и провео осамнаест мјесеци у манастиру Топла код Херцег Новог , подучавајући руски и француски језик под школарином. Јосип Троповић.

 У октобру 1827. млади Његош је одведен под туторством пјесника и драматичара Симе Милутиновића.(звани “Сарајлија”), који је дошао у Црну Гору да служи као званични секретар Његошевог ујака, владика Петар  .

Један сарајевски Србин, Милутиновић је Његоша увео у поезију и инспирисао га да напише србске народне приче које су усменим путем преносиле кроз векове.  Неконвенционални ментор, учио је и Његош спорт, стрељаштво и борбе мачевима. Црногорско друштво деветнаестог векаећа било је прилично примитивно и по савременим стандардима. Странци су гледали са сумњом, а трговци су се сматрали “искапањем новца” и “исцрпљењем”.

 Ратови између Црногораца и сусједних муслиманских племена били су сувише чести, као и шуштање стоке , разбојништво и лов на главе . Мушкарци су много енергије посветили непрестаној крвној освети , ограничавајући ефикасност црногорског отпора Турцима. Већина физичког рада обављале су жене; забава се састојала од такмичења које су показивале подвиге снаге и вечери које су провели слушајући песме које говоре о херојским подвизима уз пратњу гусле .

 

Прије 19. вијека, западна Црна Гора била је само скупина сукобљених племена којима су предсједавали Цетињски митрополити. Црногорску територију чиниле су четири мале четврти ( турски : нахиие ), од којих је најзначајнија била Катуни нахија са девет племена (Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце, Чево, Пјешивци, Загарач и Комани). Ове области су де фацто биле независне од Отоманског царства од Уговора из Пассаровитза1718. године, иако су елементи самоуправе постојали од најранијих дана турске владавине у 15. веку.

Отоманске власти су деценијама третирале становнике западне Црне Горе и источне Херцеговине као неподређене филурике, који су били обавезни плаћати фиксну количину флорентинских дуката ( флорина ) Турцима сваке године. Такво опорезивање се није повећало са богатством или величином нечијег домаћинства, а Срби у овим регионима били су потпуно ослобођени од пореза у Турској и других такси које обично плаћају хришћански поданици Порте.

Иако су привилегије које су дали горштаци имале за циљ да ублаже јавно незадовољство у овим сиромашним, али стратешки виталним регионима на млетачкој граници, крајем 16. века, на крају су имали супротан ефекат. Срби су у целини почели избјегавати отоманске порезнике, а када су Турци покушали наметнути неке порезе које су обично плаћали други кршћански субјекти, Срби су се побунили и изрезали властиту аутономну регију. Одсуство отоманске власти створило је идеалну прилику за процват трибализма.Хиљаде Срба који су остали на територији под отоманском влашћу прешли су на ислам да би избјегли плаћање ових новонасталих пореза. Конверте су добиле пуна права и привилегије као муслимански субјекти султана, док су немуслимани сматрани субјектима другог реда и третирани као такви. Према томе, хришћани су гледали на све који су били преобраћени са подсмехом и сматрали их “издајницима вере својих предака”.

 Религијска убиства била су уобичајена у време рата, пошто су и хришћани и муслимани сматрали припаднике супротстављене вере .

Иако су црногорски ратници често приписивали опстанак своје земље независном ентитету властитој војној снази, новинар Тим Јудах примјећује да су Турци често видјели мало смисла у трошењу крви и ресурса у покушају да покоре осиромашени дио земље под контролом црногорских поглавара.  Што се тиче Османлија, Црногорци су били “бунтовни невјерници” који су само жељели опљачкати какву имовину посједују њихови просперитетнији муслимански сусједи.  Током 18. века, хиљаде Црногораца напустило је своју домовину и мигрирало у Србију у нади да ће пронаћи плодна поља за подизање усева. Власт је постала централизиранија након што је Петар I дошао на власт 1782.

У 1796. Петар је покренуо рат против Кара Махмуд Бушатија , везира у пашалуку од Скадра , који армираног аутономију Црне Горе и довела до великих територијалних добитака на рачун Османлија.  Две године касније, веће племенских поглавара састало се на Цетињу и сложило се да састави кодекс закона и формира централни суд познат као кулуккоји је имао и административне и судске функције. Упркос овим достигнућима, Петар није имао много успеха у уједињењу разноврсних црногорских племена, јер је било немогуће формирати стабилну владу или организoвати војску, осим ако би се могла наплаћивати порези, а племена нису била спремнија плаћати порез Цетињу. Покушаји да се заустави њихово пљачкање били су подједнако узалудни, као и покушаји да их се спречи да се међусобно свађају.

 До 1830. године, Црна Гора се хвалила само шачицом писмених грађана, али је у западном свету виђена као бастион кршћанског отпора Турцима. Економска ситуација у земљи остала је тешка, њене границе још увијек нису биле међународно признате и Турци су је наставили тврдити као дио свог царства. Последње године Петра  дефинисане су његовим погоршањем здравља и трајном немогућношћу да нађу наследника – идеално и Петровића и писменог монаха – који је био у стању да настави своју улогу. Први кандидат Петра био је Митар М. Петровић, син најстаријег брата Стјепана. За неколико година је умро млађи Петровић, а Петар је био присиљен пронаћи другог насљедника. Скренуо је пажњу на Ђорђија С. Петровића, сина његовог средњег брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар га је послао у Санкт Петербург да иде у школу. Тамо је Ђорђије схватио да више воли живјети у Русији над Црном Гором. Године 1828. послао је свом стрицу писмо из Санкт Петербурга у којем га обавјештава да жели уписати руску руску војскуи тражећи да буде разрешен сукцесије. Петар је 1829. године обавестио Јеремију Гагића , етничког Србина који је служио као руски вицеконзул у Дубровнику и био задужен за све послове Русије с Црном Гором, да је Ђорђије имао дозволу за улазак у руску војску, лишавајући га права на трон.

                Тек тада је Петар имао могућност да свој трон прошири тинејџеру Његошу и предузме кораке за даље образовање. Седамнаестогодишњак је поново послат у Цетињски манастир и менторисан у свом сјеменишту. Петар га је затим упознао са државним стварима, верујући му писањем службених писама и наредби у његово име. Умро је од старости 30. октобра ( 19. октобра] 1830. године, а да није јавно именовао насљедника. Прије смрти, старија владика је диктирала своју вољу и тестамент његовом старом ментору, Милутиновићу, гдје је Његоша именовао за свог насљедника и дао му све своје црквене и свјетовне овласти.

Воља је такође псовала свакога ко је газио традиционалне црногорске везе са Русијом у замену за боље односе са Аустријом, псујући да ће их губа уништити.

 Неки Црногорци који су непријатељски настројени према Петровићевом клану тврдили су да је Милутиновић измислио документ како би Његош био владика , указујући на њихово блиско пријатељство као доказ. Неколико научника је указало на могућност да је воља заиста фалсификат, иако већина модерних историчара верује да је она била аутентична.

                Дан након Петрове смрти, сви црногорски поглавари састали су се на Цетињу како би потврдили нову владику . Према једном извештају, било је неколико поглавица који нису жељели да Његош додијели титулу.  Сматрали су га превише младим и неискусним и није волио журбу којом је требао бити окруњен.

 Милутиновић, Станко С. Петровић, игуман Мојсије Зечевић, сердар Михаил Бошковић и шеф Чево, Стефан Вукотић, подржали су Његошеву понуду и позвали вијеће да га одмах прогласи сљедећим владиком . Први који га препознају као што је био архимандрит у Острогу, Јосиф Павичевић, затим гувернадур (гувернер) Црне Горе, Вуколај “Вуко” Радоњић, и сви остали поглавари. Други податак тврди да се Радоњић жестоко противио Његошевом наслеђу и тврдио да је Ђорђије исељеник био прави наследник Петра.  Разлог Радоњићевог противљења Његошу лежи у чињеници да је његов клан, Радоњићи, били огорчени непријатељи Његошевог Петровићевог клана. Очигледно, Радоњићево мишљење није утицало на поглавице и саставили су декларацију којом је Његош проглашен следећом владиком . Према овом извештају, архимандрит Јосиф је први потписао изјаву, а Радоњић га је потписао посљедњи пут када је видио да су сви остали поглавари то учинили. Иако није имао никакву формалну обуку као монах, тинејџер Његош је 1831. године посвећен архимандриту на церемонији која се одржала у манастиру Ком .  Прихватио је црквено име Петар у част свог покојног претходника и тако постао познат као Петар II Петровић-Његош. [24] После његовог посвећења, потписао се користећи своје монашко име и презиме. Тако су све Његошеве кореспонденције потписиване под именом Петар Петровић, иако су га црногорски људи наставили да му се обраћају његовим именом и њежно га зову бискуп Раде. У већини научних текстова он се једноставно назива Његош.

Радоњићи су се традиционално успротивили блиским везама Црне Горе с Русијом, залажући се за ближе односе с Аустријом. Ова про-аустријска оријентација датира од пада Млетачке Републике 1797. године, када је Аустрија припојила све посједе Венеције и успоставила копнену границу са Црном Гором. Радоњићи су тада постали водећи про-аустријски клан и често су ступали у контакт са аустријским агентима у Бококоторском заливу , на црногорској граници. Сукоб Вука Радоњића са Његошем попримио је и личну и политичку димензију, не само зато што су њихови кланови били традиционални ривали, већ и зато што су Петровићи били жарко про-руски, углавном због црквених веза између владике и руског Светог синода.

 Као гувернадур , Радоњић је заузимао положај који је био искључиво намењен Радоњићима, као што је и положај владике могао држати само Петровић. Канцеларија гувернадура датира из 1715. године, када је венецијански сенат створио титулу врховног војводе за подјелу власти са владиком Црне Горе. Млечани под називом то говернатторе , која је постала гувернадур у црногорском дијалекту. Иако надлежност гувернадура никада није била јасно дефинисана, Радоњићи и њихови присташе редовно су тврдили да су његове моћи једнаке моћима владикедок су Петровићи и њихови присташе тврдили да је владика увек имала последњу реч у црногорским пословима. Сада, када је Његош био спреман да преузме трон, Радоњић је почео да тврди супериорност своје канцеларије и покушао да оствари потпуну контролу над секуларним пословима.

                Крајем новембра 1830. Радоњић је у Дубровнику писао вицеконзулу Гагићу, жалећи се на немогућност Цетиња да држи племена заједно и анархију која је пролазила кроз село. То га је, наводно, навело да се зароби са Аустријанцима да би Његош уклонио са свог трон и да га замени његов рођак Ђорђије. По наредби Фрање Томашић , гувернер Краљевине Далмације , командант Форт Дубровнику сусрео Радоњића у Котору на 27-28 новембра [ ОС16. – 17). Његов састанак са аустријским командантом није дуго остао тајна. Дана 28. новембра, група Црногораца која је била у посјети Котору примијетила је Радоњића у друштву неколико аустријских официра. Они су упали у кућу у којој се одвијао састанак, размијенили ругло с Радоњићем и пожурили натраг на Цетиње како би извјештавали о ономе што су видјели; Његош је био бесан. У писму Гагићу од 4. децембра [ ОС23 Новембар], написао је: “Радоњић је отишао у Которско залеђе … без икаквог упозорења, али сам … и тамо се срео неки царски генерал и други царски људи, имајући у виду да се одрекне Црне Горе и мјеста је под њиховом заштитом мислећи да по покојном Владика ‘ смрт с није било синови Црне Горе повезана са славне Русију. ”

                Његош је свог ментора Сима Милутиновића присилио на изгнанство 1831. године, али су се касније помирили.

Чим су чули вијести о Радоњићевим пословима у Котору, поглавари су позвали хитно вијеће да одлучи што ће с њим бити учињено. Радоњић се суочио са поглавицама 29. новембра [ ОС 18. новембра]. Он је био лишен моћи, лишен свих његових титула, и одузет му је гувернерски печат (симбол његове канцеларије). У подне је вијеће одлучило да је крив за издају и осудио га на смрт ватреним одредом заједно са својим братом Марком, ко-завереником.  Радоњић није успио освојити поглавице; историчарка Барбара Јелавицхтврди да је велика већина шефова подржавала Петровиће само зато што су једног црквеног вођу као што је Његош видела као мање опасност по сопствену моћ. Тхе Цхиефтаинс касније написао извештај Гагић са образложењем да би Радоњић и његов брат бити убијен зато што “[они] усудили да тајне договоре са империјалиста да се предају независност Црне Горе у Аустрију.” Други Радоњићи су морали бити присиљени на изгнанство. Неколико седмица касније, Његош је замијенио Радоњићеву казну благовременим исказивањем милосрђа, прво на доживотни затвор, а затим на изгнанство. Радоњићев најмлађи брат Дјузо није имао среће; Био је заскочен од стране блиског пријатеља на дан славе његове породице(дан заштитника) и убијен. Многи од осталих Радоњића су се сусрели и са насилним циљевима, било да су убијени у рацијама или су протјерани са својим породицама након спаљивања њихових села. До 1831. године Милутиновић (сада Његошев лични секретар) је такође био присиљен на изгнанство након уласка у неслагање са младом владиком . У недељама пре него што га је натерао у изгнанство, Његош је постао врло критичан према свом старом ментору и често је указивао на његове недостатке пред другима. Милутиновић је добио дозволу да се врати убрзо након што је схватио да ће њихов однос бити на младићевим условима. Ђилас сугерише да се та епизода догодила зато што је Милутиновић “узео слободе” покушавајући да утиче на Његошеве одлуке током раних дана на трону.

                Радоњић, који је прогнан на обалу, наставио је са издајничком кореспонденцијом са Аустријанцима у Котору. Када су откривена нека од његових писама аустријским званичницима, ухапшен је од Његошевих ратника, враћен на Цетиње и суђен за издају заједно са својим братом Марком 16. јануара [ ОС 5. јануар] 1832. Њих двојица су оптужени за подстицање Срба. Побећи ће из Црне Горе и населити се у сусједне аустријске земље и уротити га да збаци Његоша како би Радоњићи могли предати Црну Гору Хабсбурговима, чинећи га аустријским протекторатом. Поново су проглашени кривима за издају, али су овог пута одмах били прогнани. Радоњић је умро природним путем 30. маја [ ОС 19. маја] 1832. године, убрзо након што је био присиљен да напусти Цетиње.

               

Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног црногорског савеза са Русијом. Однос између две земље био је мотивисан потребом Црногораца да имају моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој младој нацији и жељи Русије да искористи стратешку локацију Црне Горе у својој геополитичкој борби са Аустријом. Традиционално, србски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживели кроз векове због руске подршке, али последње године Петра  суочиле су се са хладним руско-црногорским односима. Његош је укинуо канцеларију гувернадура .Овај потез му није донио нове силе, јер је Русија инсистирала на оснивању Управног сената ( Правитељствујушчији сенат ) Црне Горе и планине, чија је сврха била да ограничи и регулише овлашћења владике . Слично као и Управни Савет ( Правитељствујушчи совјет ) у Србији, већина чланова Сената су ручно изабрани од стране Руса због њихових политичких склоности, које су често биле повољније за Санкт Петербург него за Беч . Направљен да замени кулуккоју је основао Петар  1798. године, сенат је основао Иван Вукотић, дипломата црногорског рода у руској служби. На Цетиње га је послала руска влада 1831. године, заједно са својим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица хвалили су се од Зетске равнице под контролом Турака и живјели су у Русији већину живота. Имали су задатак да успоставе јаку централну владу која би могла да контролише многа племена у земљи. Вукотић је био прилично богат, наслиједивши велику своту новца од члана племићке породице, и имао је искуство као подофицира у руској војсци.

                Осим што се морао бавити руским политичким уплитањем, Његош се суочио са још неколико ограничења своје моћи. Он није имао војску, милицију или полицијске снаге да спроводи владавину права на територији коју је номинално контролисао и морао се ослонити на ратнике из свог клана за заштиту. Племена на црногорској граници су га често одбијала или су се спријатељила с његовим непријатељима. Племенски напади, који су водили дубоко у османску Херцеговину, често су се дешавали, а пљачкање се показало кључним за економски опстанак региона. Иако су такви напади обично изазивали оштар одговор Османлија, Његош је био немоћан да их заустави.

                Стварање Управног Сената увело је у црногорску политику неку сличност поретка. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић за потпредсједника. Црногорци су их називали “својим руским господством”. Све у свему , сенат је чинило дванаест мушкараца који су добили годишњу плату од 40 талирасваки. Имала је законодавне, судске и извршне овласти и била је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било каквог значајног противљења стварању Сената угасила се именовањем важних поглавара и других истакнутих грађана као сенатора. И сам Његош није био члан Сената, којим су у првих неколико година постојања у потпуности доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената требало је да спроводи војно-полицијска организација позната као Гвардија . Имао је регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште је било у Ријеци Црнојевића. Сви његови старији команданти су звани капетани, и изабрани су као најистакнутији људи у својим клановима.

 

Деветнаестогодишњи Његош је 1832. године покренуо напад на муслиманска племена у Подгорици , који су помагали Османлије да подјармљују побуне у Босни и суседној Албанији. Као и раније, када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у борбу, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима је помагао и бунтовни Хотиклан северне Албаније. Његош и његове снаге још увијек су биле у неповољном положају, јер нису имали конкретну стратегију како се носити с Османлијама и нису очекивали да ће на терен довести коњицу. Црногорски герилски приступ ратовању био је неприкладан за заузимање града као што је Подгорица, чији су је високи камени зидови учинили непробојним из околних равница. Покретањем напада, Његош је такође ризиковао да испадне са Русима, који су у то време били у савезу са Турцима. Лоше надмудрени, Црногорци су били поражени и приморани да се повуку, узимајући са собом многе рањене. За Његоша, пораз ће остати трајан извор жаљења. Велики везир Решид Мехмед-пашаискористио прилику и напао низ црногорских градова и села као одговор на напад, набијајући и објесивши све Црногорце које је заробио. Накнадни политички притисак Русије обесхрабрио је Његоша да тражи освету.

                Као одговор на пораз у Подгорици, Црногорци су формирали тактичке савезе са суседним муслиманским племенима који су били непријатељски настројени према Порти. Уласком у такве савезе, Његош је ризиковао да даље отуђује Руса, чија је подршка Црној Гори и даље очајнички потребна. Да би неутралисао сваку сумњу да се Црна Гора понаша против руских интереса, Његош је одгајао блиско лично пријатељство са вицеконзулом Грујићем, који је цара саветовао да је Његош био поуздан као и увек.  У једном од својих писама Грујићу, Његош је известио да је коначни савет који му је Петар дао прије смрти био “молити се Богу и држати се Русије”.

                Године 1833. Вукотић је увео редовно опорезивање у Црну Гору. Као што су сви Вукотић, Грујић и Његош схватили, без пореза земља није имала шансе да функционише као централизована држава, а камоли она која би могла да подигне независну војску или да преживи без потребе да се ослања на пљачку или руску добротворну организацију.  Иако су стопе биле ниске, племена су се жестоко опирала новим законима, који никада нису успели да остваре више прихода од средстава добијених кроз руске субвенције. Многи поглавице одбио да убирају порезе против њихових племена, а неки чак и поспрдно назива на Његоша да дође и прикупити их сaм.

 

 

Путовање у Санкт Петербург и посвећење

 

После Његошеве посвете, руски цар Никола Први дао је Црној Гори значајну финансијску помоћ и обећао да ће Русија доћи на одбрану земље ако буде нападнута.

Његош је напустио Цетиње почетком 1833. године и кренуо на дуго путовање у Санкт Петербург. Надао се да ће му бити одобрен сусрет са руским царем Николом Првим , који ће Свети синод посветити Цетињском митрополиту. Такав потез тада се сматрао веома необичним, јер је владику традиционално посвећивао Пећки патријарх било у Патријархалном манастиру Пећ или у Сремским Карловцима , а не у Санкт Петербургу. Према црквеном канону, владикане може бити млађа од тридесет година, што је предувјет да се двадесетогодишњи Његош очигледно није упознао. Као такав, он је изабрао да се његово посвећење догоди у Санкт Петербургу из политичке нужде, јер је очајнички потребан цару да савија црквене каноне у своју корист како би стекао потпун легитимитет код куће и одбацио било какве теолошке примедбе. На путу за Санкт Петербург, Његош се зауставио у неколико аустријских градова. У Бечу се упознао са чувеним реформатором србског језика Вуком Стефановићем Караџићем .  Караџић је био веома импресиониран Његошем, ау писму песнику Лукијану Мушичком”Петар Петровић још није навршио двадесет година, али је виши и згоднији од било ког граната у Бечу. Не само да добро познаје србски језик за читање и писање, већ и за фини стих; није финији језик на свијету од нашег популарног језика (и он има право да тако мисли, чак и ако то није истина). ”  Његош је стигао у Санкт Петерсбургу у марту 1833. Након церемоније цар је Његошу дао укупно 36.000 рубаља, од чега је 15.000 требало да надокнади његове путне трошкове. Стојећи поред Његоша када је одржао свој говор, каже се да је цар коментарисао: “Моја реч, ти си већа од мене.” Захвална, млади владика је одговорио: “Само је Бог већи од руског цара!” Цар је обећао Његошу да ће Русија интервенисати у име Црне Горе као да је то једна од њених властитих губернија , док је Свети синод обећао да ће обезбедити сву неопходну опрему и средства потребна за одржавање редовних верских служби у земљи.

                Његош се вратио у Црну Гору са новцем који му је цар дао, као и са бројним теолошким књигама и иконама за Цетињски манастир. Убрзо након тога, основао је прве две основне школе у ​​Црној Гори, једну на Цетињу и другу у Добрском Селу, [нб 6] и послао шеснаест младих Црногораца да похађају високо образовање у Србији, од којих се седам вратило у Црну Гору након завршене школе. Они су били међу малобројним писменим људима у земљи. Његош је кући донио и модерну штампарску машину , прву у Црној Гори још од времена династије Црнојевићвише од 300 година раније. Превезена је из Санкт Петербурга у целини и морала се превозити преко несигурних планинских пријевоја Црне Горе до Цетињског манастира, где је коначно постављена. Иако су готово сви Црногорци били неписмени, Његош је устрајао у оснивању часописа који је назвао Грлица  и користио штампу за штампање неких својих песама, као и дела Милутиновића и Караџића. Грлица није дуго потрајала и пала је из оптицаја 1839. године. Штампарија је преживјела све до 1852. године, када се њен тип растопио како би се из њега пробиле метке за борбу против Турака.

               

Канонизација Петра Првог, побуна пореских обвезника и битка код Грахова

 

Док је Његош био у Бечу и Русији 1833. године, Вукотић је искористио код владика да повећа своју моћ. Његош је брзо одгурнуо  Вукотића, постављајући свог брата Пера као лидера сената и његовог рођака Ђорђија – који се недавно вратио из Санкт Петербурга – као Перовог заменика. Вукотић и Вучићевић су прогнани у Русију. Тамо су ширили небројене гласине о Његошу у покушају да ослабе његову репутацију. Иако су њихове акције угрозиле његов имиџ у иностранству, Његош је био далеко више забринут због домаћег незадовољства својом пореском политиком.

 Стога је уредио канонизацију покојног Петра Првог на четврту годишњицу његове смрти, у октобру 1834. године. Његош је сада са својом свецом могао угрозити сваког црногорца који је духовним санкцијама изазвао свој ауторитет. Многи Црногорци су били веома одушевљени Петрином канонизацијом, а многи су се окупили на његов гроб на Цетињу како би прославили догађај. Док је Његош сада био у стабилнијој позицији него што је био пре две године, још увек се сусрео с неколико изазова за своју владавину.Црмница и Ријечка нахиа избиле су као одговор на захтеве сакупљача пореза и хроничне несташице хране. Побуну су угушили Његошеви рођаци Ђорђије и Станко, али оптужбе о проневери фондова додатно су ослабиле његову репутацију међу Русима.

 

 

Почетком августа 1836 је везир на Херцеговачки пашалук , Али Паша Рıдваноглу , напала Грахово , град на северној граници Црне Горе која је дуго тврдио од стране Црногораца. Њени хришћански становници, још увијек Али пашини феудатори , одбили су да плате харач , османски порез на немуслимане. Али Пашине снаге прегазиле су град, спалиле га до темеља и узеле безбројне хришћане као таоце; побуњеници су се обратили Његошу за помоћ. Како је част тражила, Његош је послао силу коју је водио његов брат Јоко и његов нећак Стеван како би спасили таоце док је Али Паша био у Гацку. Црногорци су окупили неколико стотина ратника вођених Јоком, Стеваном и осам Петровићевих шефова. У почетку су били успешни у спашавању једног од заточених вођа клана и његових сљедбеника, али су били преплављени комбинованим снагама Али-паше, Требињског Осман -пашог- бега и коњичког појачања Смаила-ага Ченгића . Турци су користили лажно повлачењенамамити Црногорце у замку, опколити их и употребити појачање да одсеку њихове линије повлачења. Више од четрдесет црногорских ратника смакнуто је у хаосу, укључујући Стевана и свих пет Петровићевих шефова. Јока је убио сам Смаил-ага, а његова одрубљена глава била је набијена на шиљак да би сви могли да је виде. Његош је реаговао покретањем контранапада у близини Грахова и борио се против Османлија до застоја. Становници Грахова су побегли на територију коју су држали Аустријанци на јадранској обали, али након што им је одбијено уточиште, били су приморани да се врате у разрушени град, закуну се на верност султану и молити за опрост од везира . Због тога су одбили осветити смрт Петровића због страха од османске одмазде.

 

 

 

 

Друга посета Русији

 

Вести о поразу на Грахову убрзо су стигле до Санкт Петербурга и, заједно са наводима о финансијској злоупотреби, учврстиле су његову репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од поглавица да путује у Санкт Петербург и објашњава се пред царем, с обзиром да је Црна Гора све више очајна за руску финансијску и политичку помоћ. Вође су Његошу дали благослов, а он се упутио у Беч пре него што је добио одговор од Руса у вези са његовим првобитним захтевом. Његош је био обавезан да остане у Бечу неколико седмица.  Његош је у Бечу провео више времена са Караџићем,(“Црна Гора и Црногорци”). Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса вон Меттерницха . Меттерницхово неповерење према Његошу погоршано је младом владиком захтев за визу за путовање у Француску, онда се сматра подлогом радикалних идеја. Меттерницх је видио да је захтев одбијен. У писму једном од својих подређених приметио је да је Његош “духовно и физички развијен”. Он је рекао да је Његош имао “мало поштовања према принципима религије и монархије, да није чврсто  у њима, и да је дат либералним и револуционарним идејама.” Своју поруку завршио је поруком да ће Његош бити пажљиво надгледан од стране аустријских агената у иностранству и код куће.

 

Године 1837. цар је дао Његошу дозволу да посети Санкт Петербург, баш као што је озбиљна глад почела да погађа Црну Гору. Његош је одмах осетио да ће његова друга посета руској престоници бити другачија од прве. Није био дочекан тако топло као што је био 1833. године, а Руси су искористили прилику да га позову на неколико примјера “неморалног” понашања, посебно његову наклоност да буде у друштву жена. Упркос томе, Русија је повећала своју годишњу субвенцију и осигурала пшеницу гладним грађанима Црне Горе. Иако је зависност Црне Горе од Русије често обезбјеђивала осиромашену државу са очајнички потребним средствима, била је геополитички катастрофална за Црногорце, јер су и Османлије и Аустријанци веровали да ће црногорски приступ Јадрану представљати де фацто руски продор у Медитеран с обзиром на природу Руса – Црногорски односи.

 

Напори за модернизацију

 

Његош је почео градњу Биљарде 1838. Године. Његош је боравио у Санкт Петербургу мање од месец дана. Из града га је извео руски потпуковник Јаков Николајевич Озеретсковски, који се са црногорском делегацијом вратио на Цетиње како би особно проматрао догађаје у Црној Гори у име цара.  Његошова посета Русији охрабрила га је да предузме даље напоре за модернизацију. Величина Перјаница и Гвардије знатно је порасла, а Црногорци који су били ухваћени у сукобима или проводе рације против османских пограничних градова били су строже кажњени.  Његош је отворио и две фабрике барута у Ријеци Црнојевића, те изградио низ путева и артешких бунара .

Он је међу својим народом промовисао свесрбски идентитет, убедивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес , турски шешир који су на Балкану обично носили муслимани и немуслимани.  Његоша је предложио да Црногорци, уместо да усвоји традиционални округли шешир ( капа ) обично носе у региону Котора. Танка црна трака која је обрубљивала своју спољашњост представљала је жалост за србским поразом на Косовској битци 1389. године, а њен црвени врх симболизирао је сву српску крв која се од тада просула. Његош је увео и Обилићку медаљу за храброст, названу по легендарном србском ратнику Милошу Обилићу, за кога се тврди да је убио отоманског султана на Косову; медаља је постао највиши војни украс Црне Горе и био је награђен док синдиката Црне Горе са Србијом у 1918. У складу са својим тенденцијама секуларизације, Његош је сада инсистирао да буде обратио користећи краљевске титуле, за разлику од верскима.  Озеретсковски, сада руски изасланик на Цетињу, са одобравањем писао је о Његошевим напорима: “Сенатори, капетани, Гвардија , Перјаници , сви чекају на Његоша. Не вјерујем да постоји било која друга земља на свијету. наредбе владара се изводе тако прецизно и тако брзо од најнижег до највећег.

 

Године 1838. Његош је угостио саксонског краља Фредерика Аугуста Другог , одушевљеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучи разноврсну флору земље. Краљ је био смештен у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да се пресели из собе у собу како би га сместио. Незадовољан оваквим стањем ствари, и иритирају га извештаји немачких новина који су Црну Гору описивали као “примитивне”, Његош је наредио изградњу секуларног стана који ће служити и као краљевска палата и седиште владе. Дизајниран од Озеретсковског, резиденција је била дуга, двоспратна камена зграда са двадесет пет просторија смештених иза утврђеног зида и окружена обрамбеним кулама на сва четири угла. Налази се североисточно од Цетињског манастира и окренута према истоку према Цариграду , убрзо је прозванБиљарда , после централне просторије на другом спрату у којој се налазио билијарски сто који је Његош наредио да транспортује у Црну Гору са јадранске обале. Резиденција је била у виду недовршене камене стражарнице која је штитила манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније, 1833. године. Када је Његош схватио да је његова локација неприкладна за тврђаву, наредио је да се његова изградња напусти, и претворена је у кулу у којој су главе одсечених турских ратника биле набијене копљима. Турске главе су претходно биле набијене поред манастирских зидова. Назван је ТабљаКула је требала да се супротстави каштелу Али-пашиног моста у Мостару, где су у било којем тренутку приказане одсечене главе четири до пет Срба.  Јохн Гарднер Вилкинсон , енглески путник и египтолог , видио је Табљу док је посетио Цетиње 1844. године. Он је приметио “оштар смрад” који је структура исијавала и присетила се како ће пси растргати комаде меса и кости од главе и трулежи одвући их преко Цетиња. Вилкинсон се састајао и са Његошем и са Али-пашом у посебним приликама током својих путовања и покушавао је да их убеди да престану да одсеку своје затворенике. Његош се начелно сложио, али је устврдио да ће престанак разарања глава турских ратника бити перципиран као “слабост” и служити само за позивање на напад. Али Паша се успротивио на сличан начин и рекао да сумња у добру веру Црногораца, за које је тврдио да су били познати по својој “безобзирној окрутности”.

 

Застој на Хумцу и мировни преговори

 

Сукоби између хришћанске раје (предметног сељаштва) и њихових отоманских владара наставили су се након битке на Грахову. Године 1838. Његош је подигао тврђаву на Хумцу изнад Грахова. Тврђава је стратешки доминирала овим подручјем и претила Али Пашиној опоруци у ширем региону. Након његове друге посете Санкт Петербургу, Његош је био под знатним притиском Руса да осигура мировно решење, а Порта је притискао Алију пашу да учини исто. У настојању да се избјегне шири сукоб, Његош је написао писмо Мехмеду паши Вечију , везируБосне, тврдећи да су Грахово пре неколико генерација решили Црногорци, да је плаћао порез Османлијама десетљећима, а да се придржавао црногорског обичајног права, те да су муслимани и кршћани живели на том подручју мирно до злочинаца Али-паше две године раније. Његош је такођер послао писмо Али-паши, указујући на то да Турци и Црногорци Грахово враћају у свој некадашњи статус и нуде заузврат јамство мира. Крајем октобра, Његош се састао са двојицом изасланика који су представљали Али-пашу и Мехмед-пашу на Цетињу и пристали на преговарачко рјешење. Споразум је имао шест тачака:

 

Расељени становници Грахова могли би да се врате у град без премца.

Јаков Даковић би био проглашен наследним војводом Грахова.

Локалци би наставили да плаћају порез Турцима, које је требало да прикупи војвода .

Турцима и Црногорцима било би забрањено подизање кула или утврђења на пољу Грахово.

Требало је постојати “вјечни мир” између Црне Горе – чија је независност признала споразум – и ејалета Босне и Херцеговине.

Споразум ће подржати Његош и Мехмед-паша.

Упркос договору, Али Паша је остао неубијеђен. Пета клаузула указује на то да су Османлије признале независност Црне Горе, док последња клаузула уопште није спомињала Алија пашу. Заиста, Али Паша је замјерао оно што је он сматрао мијешањем Мехмед-паше у послове херцеговачког ејалета и почео планирати да поткопа споразум. Почетком 1839. године Његош је послао делегацију у саставу Даковић, војводаРадован Пипер, велечасни Стеван Ковачевић и неколико других у Босну да утврде тачан износ који ће грађани Грахова исплатити султану. Мехмед-паша је добро примио Црногорце, али када је делегација отпутовала на југ у Мостар, Али Паша их је ухитио. Неколико ратника из Грахова отишло је у Мостар у нади да ће ослободити своје рођаке, али су били набијени на колац по наредби Али-паше. Граховци су остали у османском притвору до маја 1839. године, када су ослобођени након хапшења још неколико Црногораца који су потом заузели своје место као Али-пашини таоци. Његош је са своје стране одустао од своје обавезе да сруши било какву црногорску утврду изнад Грахова и остави тврђаву Хумац нетакнутом, осигуравајући да споразум између њега и Мехмед-паше никада није проведен.

 

Завера за убиство Смаил-ага

 

Смаил-агин допринос османској победи на Грахову био је толико велик да му је Порта дала лично феуд које се протезало од Гацка до Колашина и било је веће од свих територија које су држали Црногорци заједно. Ова аквизиција земљишта је била јако узнемирена од стране Смаил-агиних колега бегова , који су се плашили да ће његов успон угрозити њихово задржавање моћи. Године 1839. србски кнез Милош је послао писмо Али-паши и обавестио га да ће се Смаил-ага договорити са Портом да га скину као везираХерцеговине. Али Паша је одмах писао Његошу тражећи да он организује Смаил-ага убиство. Сматрао је да ће Његош – који је држао Смаила-ага првенствено одговорним за покољ у Грахову – био одушевљен изгледом да освети своје рођаке. Али Паша је такође образложио да ће, дозвољавајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он сам од себе одбијати сумњу, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да желе да Смаил-ага умре. Средином 1839. године Његош је почео да размењује писма са Смаил-ага. Из писама је изгледало да је опростио Смаил-аги за смрт, и требало је да га уљуљка у лажни осећај сигурности.

                               Између 1836. и 1840. године, односи између Смаил-аге и хришћанских становника његове земље знатно су се погоршали. Син Смаил-агина, Рустем-бег,  често су силовали  по селима племена Дробњаци и Пивљани , док су се заустављали да би прикупили данак. Бесни, Дробњаци су се приближили Његошу и замолили га да помогне у убијању Рустем-бега. Његош је образложио да би убијањем Рустем-бега ризиковао да разљути Смаила-агу, што га је навело да тражи освету против Његоша, као и Дробњака и Пивљана. Уместо тога, убедио је племена да убије самога Смаила-ага, као и његове најближе сараднике, остављајући Рустем-бега незаштићеним и немоћним да освети очеву смрт. Дробњаци су послушали Његошев савет и организовали заверу да се убије Смаила. Почетком септембра 1840. године, неки од Дробњака су се побунили и одбили да одају почаст Смаил-аговом сину, уместо што су смели Смаила-агу да дође у њихова села и покупи га сам. Смаил-ага је организовала поворку за кочије до Дробњака и поставила логорМљетичак , засеок с погледом на град Никшић. Он и његова делегација су 23. септембра напали заседу банда од 300-400 Дробњака ратника које су предводили Новица Церовић , Ђоко Маловић и Шујо Караџић . Смаил-ага је покушала да побегне. Био је окружен у свом шатору и пуцано од стране једног од ратника Дробњака; четрдесет других Турака је убијено у заседи. Када је Смаил-ага умро, ратник Мирко Алексић је одсекао главу секиром. Церовић је потом однио главу на Цетиње и предао га Његошу. Задовољан исходом завере, Његош је наградио Церовића тако што га је учинио сенатором.

 

Убиство Шмаила-аге покренуло је низ напада који су многе Црногорце и Турке оставили мртве. Желећи да прикрије своју улогу у убиству, Али Паша се претварао да је бесан и наредио напад на Дробњаке. Погинуло је више од седамдесет ратника Дробњака, запаљено је на десетине кућа, отровани су бунари, а неколико жена је силовано. У исто време, Али Паша је настојао да ојача своју позицију уклањајући сваки изговор за интервенцију од стране Порте. Контактирао је Његоша и изразио спремност да се укључи у мировне преговоре. Његош је био у неприлици; знао је да није осветио Дробњаке и ризиковао је да отуђе значајан део својих сународника. Истовремено, Његош је схватио да би такви преговори могли повећати територију Црне Горе и донијети дипломатско признање од стране Аустрије и Османлија.

 У 1841., у покушају да се легитимишу своју земљу и под притиском Русије да нормализује односе са Аустријом, Његош је постигла договор са Аустријанцима дефинише аустро-црногорској граници. Упркос договору, Аустријанци нису званично признали Црну Гору као суверену државу и захтевали потпуно повлачење Црногораца са обале у замену за црногорска племена којима је дозвољено да траже пашу за овце и стоку у Котору. Повлачење је захтевало од Црногораца да одустану од два историјска манастира ( Подмаине и Стањевићи), које су Аустријанци накнадно купили за значајну суму. Упркос овим уступцима, споразум је побољшао трговину између две стране.

 

Године 1842. Његош и Али паша сусрели су се у дубровачкој палачи како би договорили мир. Двојица су на крају постигли споразум, који је потписан пред представницима Аустрије и Русије. Када су Његош и Али паша изашли из палате, Али Паша је произвео торбу пуну златника и бацио их у ваздух, што је навело црногорску делегацију – која је укључивала и неколико начелника – да се пробије што више. Кроз ову акцију, Али Паша је ефективно демонстрирао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима, чиме је Његоша осрамотио у том процесу.

 

Османска паша на југу Црне Горе

 

                Осман паша, везир из Сцутарија, био је изузетан политичар и војни вођа. Упркос србском пореклу, имао је дубоку мржњу према Црној Гори, а посебно према Његошу. Као Смаил-агин зет, он је кривио Црногорце за његову страшну смрт, а такође је желио ићи стопама свог оца, Сулејмана Паше, који је одиграо кључну улогу у разбијању Првог србског устанка 1813. године. Паша је напао јужну Црну Гору 1843. године, а његове снаге су ускоро заузеле стратешки важна острва Врањина и Лесендро на језеру Сцутари. Заробљавање ових острва готово је онемогућило црногорске трговачке екскурзије у градове као што су Подгорица и Сцутари. Порта је осетила могућност да Црну Гору доведе у ред и понуди да призна Његоша као секуларног владара Црне Горе ако он, пак, призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је то одбио и покушао да силом отвори острва. Црногорци нису имали артиљерије да говоре о томе, и сваки од њихових покушаја да поново заузму острва резултирао је неуспехом. Његош је покушао придобити инострану подршку, посебно из Русије и Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се уплећу у спор. Французи, иако су саосећајни, нису успели да интервенишу. Уједињено Краљевство, као што је то обично радило пре премијере Виллиама Еварта Гладстона, стала на страну Османлија. Када је Његош покушао да изгради бродове за поновно заузимање острва, Аустријанци су га маневрирали да га спрече, а касније одбили да снабдевају муницијом која је потребна за организовање контранапада.

                Снажна суша погодила је Црну Гору крајем 1846. године, након чега је уследила катастрофална глад 1847. године. Осман паша је искористио црногорску несрећу и обећао неким црногорским поглавицама велике количине пшенице ако су устале против Петрова. Његош је био ухваћен од страже, пошто је провео већи део крајем 1846. године у Бечу надгледање објављивања његовог епа , Горски вијенац (Горски вијенац). Вође побуне су били Маркиша Пламенац , капетан са Перјаницима у Црмници , и Тодор Божовић , сенатор из Пипера.племе. Пламенац је био један од Његошевих блиских особа. Према легенди, планирао је постати члан клана Петровић удавши се за кћер Његошевог брата Пере, чиме је повећао своју моћ и положај. Када се Перо оженио својом кћерком код Пламенца, сина велечасног Јована Пламенца, некада оданог капетана, прешао је на страну и постао агент Османа Паше. 26. марта [ ОС 14. марта] 1847, Пламенац је водио групу побуњеника у нападу на доњи Црмницу уз Турке. Срећом за Његоша, неки припадници племена Пламенац остали су лојални Петровићима. Отприлике двије седмице касније, снага од око 2.000 Петровића, племена Катуни и Пламенац присилила је Турке да напусте Црмницу. Пламенац је побегао из Црне Горе и потражио уточиште код везиранаговарајући га да подигне османску утврду на острву Грможур како би Његошеве снаге задржале. Његош је узвратио изградњом одбрамбене куле с погледом на језеро Сцутари.

                Његош се није могао војно подчинити Османлијама и концентрисао се на елиминацију оних који су издали њега и његов клан. Неколико тједана након слома устанка, обавестио је Божовића да му је опростио и дао му реч да он и његова два брата неће бити повређени ако се врате на Цетиње. Две стране су се договориле да се састану у малом селу одмах изван града. Уместо да види браћу, Његош је послао неколико присталица да их сретне у његово име. Божовићи су ухапшени и стрељани стрељачким одредом; њихова тела су стављена на јавни излагање као упозорење против даљње непослушности. Почетком новембра Пламенац је убијен од стране колеге Црногораца на територији коју су држали Турци. Убица је ухапшен од стране Османлија и обешен у Скадрију. Његош му је постхумно доделио медаљу Обилић. Осман-паша је убрзо изазвао другу побуну; био је и потиснут, а Његош је побио све побуњенике. Затим је послао убицу Сцутарију у неуспели покушај да убије Османа Пашу. Осман Паша је потом послао неколико својих убица да убије Његоша, који је преживео неколико покушаја тровања и покушаја бомбардовања његовог штаба. До 1848. ситуација на јужној граници Црне Горе се стабилизовала.

 

Улога у успону јужнославенског национализма

 

Средином 1840-их, идеја о уједињењу свих јужних Словена у заједничку државу добила је велику подршку од Срба, Хрвата и босанских Муслимана који живе у аустријском царству. Његошева путовања у Аустрију и Италију изложила су га многим појмовима који су на крају чинили окосницу илирског покрета, нарочито да сви јужни Славени имају заједничке културне и језичке особине и као такви су један народ. Његова преписка са јужнословенским националистичким вођама у суседним земљама узнемиравала је Аустријанце који су желели да избегну јужнославенски устанак на хабсбуршким територијама. Због тога је Беч појачао надзор над владиком и пресрео сву његову преписку, усред распрострањених немира током револуција 1848. године.. Те године Његош је подржао напоре пан-славистичког бана Јосипа Јелачића да се одупре примјени мађарског као службеног језика Хрватске . Његош је убрзо постао разочаран Јелачићем због његовог спајања са Хабсбуршком кућом против Мађара, сматрајући да је такав савез у крајњој линији штетан за циљ јужнославенског уједињења. Касније те године, Његош је почео да размењује писма са књажем Александром из Србије и политичарем Илијом Гарашанином , који је настојао да Србија дође до мора и оживи средњовековно србско царство. Земљописни положај Црне Горе учинио га је посебно значајним за Гарашанин због његове близине Јадрану. У априлу 1848. Његош је тајно угостио србског изасланика Матију Бана на Цетињу. Двојица су разговарали о плановима за подстицање устанка у Босни и Херцеговини и “Старој Србији” (Косово и Македонија), настојећи да искористе предност револуционарног заноса који пролази кроз Европу. Док су Срби били више усредсређени на дестабилизацију османлијског естаблишмента на Косову иу Македонији, Његош је био више забринут због ситуације у сусједној Херцеговини. Упркос овим разликама, Његош и принц Александар сложили су се да се у случају уједињене србске државе кнеза Александра прогласи за наследног секуларног вођу српског народа, док ће Његош постати патријарх уједињене Српске православне цркве.

 

Посљедње године и смрт

 

Једина позната фотографија Његоша, коју је снимио Анастас Јовановић у лето 1851

Његош је 1849. године почео да доживљава непрестани кашаљ и ускоро је доктор из Котора открио да има туберкулозу. Почетком 1850. године било је јасно да је стање животно угрожено. Болно свестан да Црна Гора нема ниједног обученог лекара, он је у пролеће отпутовао у Котор и саставио своју посљедњу вољу и тестамент, с намером да спречи борбу за власт која је претходила његовом властитом приступу положају владике . Жалбу је послао заменику конзулата Гагићу у Дубровнику са поруком да га врати у неотвореном случају у случају да му се врати здравље. Његош се затим упутио у Венецију и Падову, гдје је провео много времена одмарајући се и наизглед успевши да задржи своју болест. Његов кашаљ се вратио после осам дана; напустио је Падову и вратио се у Црну Гору у нади да ће свеж планински зрак земље ублажити његове симптоме. Провео је лето 1850. године одмарајући се и пишући поезију. Његово стање га је спречило да лежи, тако да је морао да остане у сталном усправном положају, чак и када спава. До новембра 1850. кашаљ је нестао, а Његош је поново кренуо у Италију. У Италију је стигао у јануару 1851. и путовао кроз Венецију, Милано , Ђенову и Рим . Посетио је рушевине Помпеја са србским писцем Љубомиром Ненадовићем, а двојица мушкараца заједно су путовали дуж западне обале Италије, дискутујући о филозофији и савременој политици. Путовање је документовано у књизи Ненадовић објављеној након Његошеве смрти, под насловом Писма из Италије .

 

Током боравка у Италији Његош је био узнемирен извјештајима о плановима Омар Паше да нападне Црну Гору. [нб 9] Планирао је још једну посету Санкт Петербургу како би добио подршку Русије, али је цар одбио да га сретне. Његош се на љето вратио у Црну Гору, након што се на повратку консултовао са лекарима у Бечу. Док је био у Бечу, срео је србског фотографа Анастаса Јовановића , који га је убедио да позира за слику у свом студију. Јовановићев калотипски портрет једина је позната фотографија Његоша. Јовановић је фотографисао и групу Перјаница која је пратила Његоша на путу у Италију, као и поглавице Мирко Петровић иПетар Вукотић . Његош се вратио на Цетиње у августу 1851. године, а његово здравље се убрзано погоршавало. Тамо је умро 31. октобра [ ОС 19. октобра] 1851, окружен својим најближим сарадницима и само две недеље стидљивог свог тридесет осмог рођендана. Очевици су његове посљедње ријечи описали као “љубав Црне Горе и пружање правде сиромашнима”.

 

Његошевом вољом Данило Петровић , син Његошевог рођака, Станка Стијепова, именовао је за насљедника. Данило је био послан на основно образовање у Русији годину дана прије смрти владике и тада није био у Црној Гори. Када је Његош умро, Ђорђије је занемарио вољу и појавио се пред Управним сенатом тражећи да сенатори прогласе Перо новим владиком. Данило се вратио из Русије 1852. године, доносећи са собом писмо руског цара које је јасно ставило до знања да Санкт Петербург подржава Данилоово приступање, а не Перово. У борби за власт која је услиједила, Ђорђије и Перо су изгубили подршку већине племенских поглавица, а они и њихове породице су били присиљени на изгнанство. Перо је потражио уточиште у Котору, гдје му је супруга родила дјечака. У нади да ће сачувати памћење свог брата, Перо је именовао новорођенче Радета, али је дијете умрло након само два мјесеца. Перо је умро 1854. године, а да није произвео ни једно мушко потомство, чиме је угасио мушку линију Његошевих родитеља. Његошова мајка је умрла 1858. године, а отац је живио у својим касним деведесетим, преживео сва три сина.

 

Покоп

 

Двоје људи хода од капеле на врху планине.

Маузолеј Петар Другог  Петровић Његош  је отворен 1974. године.

Његош је прије смрти тражио да буде сахрањен на планини Ловћен , у капели посвећеној његовом претходнику. Сам је дизајнирао капелу и надзирао њену изградњу 1845. године. Његош је након његове смрти покопан у Цетињском манастиру. Његови посмртни остаци пренијети су на Ловћен 1855. године. Тамо су остали до 1916. године, када је за вријеме Првог свјетског рата Црну Гору окупирала Аустро-Угарска, а хабсбуршки окупатори одлучили подићи споменик аустријском цару Фрањи Јосипу.на планини Ловћен. Не желећи да споменик аустријском цару буде смјештен на истом грчу као симбол јужнославенског националног осјећаја, аустроугарске власти захтијевале су да се Његошеви остаци врате на Цетиње. Црногорци нису имали много избора у томе, а посмртни остаци су уклоњени под надзором србског православног свештенства, тако да аустроугари не би били оптужени за скрнављење. До краја рата његошка капела је тешко оштећена. Локалне власти су годинама преговарале са југословенском владом о томе где, када и по чијем је трошку требало да буде покопан Његош. Црногорски званичници су се залагали за обнову првобитне капеле, док су власти у Београду отвориле конкуренцију око дизајна планираног маузолеја. Неки од планова су се знатно разликовали од изворне византијске зграде. Због недостатка средстава, планови за маузолеј су одбачени до 1925. године, а првобитна црквена зграда је обновљена. У септембру 1925. године, током тродневне церемоније под покровитељством и присуством краља ЈугославијеАлександар и краљица Марија , капела је рестаурирана и Његошеви остаци су поново покопани. Историчар Андрев Б. Вацхтел пише: “Тон догађаја, који је опсежно описан у југословенској штампи, граничио је са побожношћу која је прикладнија за третирање свеца од писца”.

 

На крају Другог светског рата Југославија је дошла под комунистичку власт. Године 1952. југославенске комунистичке власти одлучиле су заменити Његошеву капелу секуларним маузолејем који је дизајнирао Иван Мештровић . Вацхтел сугерише да је то учињено како би се “де-србизирао” Његош и елиминисао сваки траг византијског дизајна капеле. Крајем 1960-их капела је срушена, а 1971. године изграђен је маузолеј. Његошеви остаци су пребачени назад на Ловћен 1974. године, а маузолеј је званично отворен.

Његош се сматра амбициозним, способним владарем који је био цењен за време и након живота.  Био један од најцењенијих  песника свога времена.  Од његове смрти Његош је остао србски политички и културни отац. 

 У деценијама након Његошеве смрти, Горски вијенацпостао је црногорски национални еп, потврђујући своје везе са србским и хришћанским световима и славећи војне вештине ратника. За Србе, песма је била значајна јер је изазвала теме сличне косовским еповима и подсетила их на солидарност са Црном Гором против отоманских Турака. Као и многи његови савременици, Гаврило Принцип , убица аустријског надвојводе Франца Фердинанда , знао је Горски вијенац напамет.

                Његошев утицај паралелан је са Шекспиром у енглеском говорном подручју и његовим језиком – иако архаичним – опскрбљивао је савременим србским језиком низ познатих цитата.  Епски је постао основни образовни текст за СРБЕ, из  Црне Горе и Србије. У Црној Гори се (и још увијек) учи напамет и интегрирана је у усмену традицију. Његошова слика се често може видети у кафанама, канцеларијама, болницама, на југословенској и србској валути иу домовима људи у Црној Гори и Србији.  Након оснивања Југославије почетком 20. века, Његош је два пута проглашен југословенским националним песником, краљевском владом 1920-их и комунистичком влашћу после Другог светског рата.

 Године 1947., на 100. годишњицу издавања Горског вијенца , „комуњарска  влада“ је смишљено и тенденциозно промовисала Његоша као црногорског пјесника, а не као Србина. Промена Његошеве етничке припадности можда је била повезана с комунистичком политиком Братства и јединства и његовом промоцијом црногорског етничког идентитета (који су комунисти прогласили различитима од Срба 1943. године). Његошева дела, посебно Горски вијенац , извор су колективног идентитета за Србе, Црногорце и Југославене.  Његоша радови су уклоњене из школских програма у Босни и Херцеговини, тако да не подстакну етничке тензије, с обзиром на подела природу неких од његових радова.

Reviw on bokmaker Number 1 in uk William Hill Bonus by w.artbetting.net
Full Reviw on best bokmaker Ladbrokes Bonus by l.artbetting.net