Share Button

УВОДНИК:

Некада, давно, Град Сомбор је словио за град  културе, град  традиције, град  зеленила и град  чистоће.

Данас, смо сведоци да су та времена прошла. Стога вас молимо, све људе добре воље, града Сомбора, као и друге грађане широм наше прелепе републике Србије, подигните глас разума и придружите нам се  у борби за подизање свих девалвираних и девастираних вредносних постулата, грађанске свести, за  враћање на пијадестал  достојанство природе и човека, јер нису деца крива  што су скандирала да „Антигона  мора да цркне“…

sombor

 

 

 

 

САДРЖАЈ ОСМОГ БРОЈА:

1

1             Tамо је Ивањица

2

2            Бранислав Нушић

 

Уместо  In memoriam, In merito: In medio stat virtus (Уместо На успомену, Заправо: У средини стоји врлина

ДРАГИ,  (не)ЗАБОРАВЉЕНИ, ПРИЈАТЕЉУ,

Мићић Д. Иван

 

НЕБОЈША ЏУКЕЛИЋУ,

Стара латинска мудрост нас учи: „Природи се треба највише дивити у најмањим стварима“. Да парафразирамо Џулову мисао да је природа извор најбогатијих сазнања, односно „велике су ствари у природи неуништиве“.  Морамо научити да разликујемо знање од незнања, да све подвргнемо сумњи и анализи, кад схватимо компоненте људске дилеме: са једне стране безскрупулозност  „ситних душа“ људске природе док је друга још (можда) огавнија: издаја људског духа. Са једне стране догма: која је равна мрачном незнању и у глупости својој приписује знање богова, и друга, као њена највећа супротност: право знање, за целовитост нашег бића – за нас као етичка бића.

Ти си ово све друго био, драги (не)заборављени пријатељу. Твој стил, са идеалним осећањем  (то тек сада видим са ове временске дистанце) мере за детаљ и целину, која  је била изражена у експресији импресије, изражавала утисак,  твоју стваралачку мудрост.

Сетим се ја тебе, увек, не само поводом ФЕСТ-а, овог 43-г.  Знам да знаш… Ти си увек био ТУ, МЕЂУ ЗВЕЗДАМА…

Као, студент, све сам остављао и трчао у „малу салу“ Дома синдиката, на спрату, где су биле сутрашње „пројекције за новинаре“ , које си ми ти омогућио да гледам. То су била времена неког посебног ентузијазма где је твоја врлина као појединца, која полаже на образ и на понос , имала своје моралне и духовне вредности да крши и ломи, посебно људску глупост и предрасуде, све пред собом. Ентузијазам која је красила ту  Младост у многоме је дубоко продрла  у све поре друштва и пробудила народни дух, данас и народни понос,  ФЕСТ се издигао, и са поносом може да се каже, да си ти био целог живота, задахнут националном  мисијом, да је Србија СВЕТ, не само Европа.

Елем, ови нови, пишу историју попут комуњара:  – историја почиње од  нас (њих). Ми смо, такав народ, ти то знаш боље, шта ја имам да ти казујем, ваљда је тај црв, кад се „наш човек домогне власти“ – превише надахнут да  буде мудар, па заборавља у глупости својој , да је он само, у трену, у фотељи, то што јесте – док је сјутра, опет онај исти чо’ек.

Руку на срце, вазда си и ти то радио: оно што је добро похвали, оно што не ваља куди са жељом, без зле намере, да се то исправи… Треба похвалити идеју да ФЕСТ поприми такмичарски карактер и да се додељује статуа Победника. Треба похвалити и „селекције“, за шта  си се ти ,вазда, залагао.

Недостаје твој врцав дух и умешност да пренесеш  „љепоту“ слике као и дубине твоје мудрости, твоје мисаоности, јер баш „некако с’прољећа“ „ускрсавају сва наша минула прољећа“… Но, (не)заборављени пријатељу, има још дана за мегдана, мож’ бити да ће се неко призвати памети, па те по којом речју  споменут’ и похвалит’ за све што си да’ Србима и вољеном, најлепшем граду на свету, Београду – мож’ бит’ да по који „златни печат  отачества“ „прозову по теби“, јер’бо  си оставио у аманет свој дубок траг – само треба да се то неко вишњи, б(р)ез  сујете и претензија да „бидне ВЕЛИК“, присети.

Сваки од нас, смртника, има своју „ахилову пету“, своју слабост, коју вешто крије и ко’крст носи . Но, ту су пријатељи, као и они други, да припомогну, кад наступе црни дани и зла суд’ба од погана изрода – како пише у нашем Срб(п)ском народу : „нема краја без судњега дана“- но, ти си то „вешто“ крио, попут комуњарске власти, да нема „курви и коцке по хотелима“ ни мафије која то „води“.

Данас се сви покоравају мега-доларском макијавелизму и наказама које креирају медијске хајке, које су производ подлости корумпираних (ин)телектуалних лакеја – знам да знаш, када је требало покосити младост и када је требало осветити се недужнима – ударало се на Србију.

Пред нама је време, Драги (не)заборављени пријатељу, када  се са највећом строгошћу  треба борити да се оживи заборављена лепота СРБ(п)ског језика упркос повампирене наказности и површности, у временима тако сурово постављеним да између живота и смрти, борба за живот достојан човека, мора да поштује вредности и заборављену снагу и лепоту речи од  људи твога кова.

Опрости  и мени, на мојој глупости што ћу  цитирати стих из Јесењинове песме , са којом сам завршио роман Магилу : „Чувају те мили, моје груди, растанак је знак пред’одређења, сусрет нам се у даљини губи… Довиђења, (не)заборављени, друже довиђења…

МОНОГРАФИЈА:

Share Button