Share Button
Micic Ivan Мићић Д. Иван – биографија:
Пре него што је дипломирао на економском факултету у Београду, завршио је средњу и основну школу “Аврам Мразовић” у Сомбору. Отац је два сина, који су завршили факултете у Београду. Живи и ради у Сомбору, граду своје младости. 

SOMBORSKO SRB(P)SKO CRKVENO PEVAČKO DRUŠTVO 1870 – 2010

MONOGRAFIJA POVODOM STOČETRDESET GODINA OD OSNIVANJA

U tom Somboru, od davnašnjih vremena, evo već nekoliko stotina godina, doživeo je jedan starodrevni grad, Sombor, na severu Srbije, ne baš (uvek) pitome ravnice, Bačke, da Srbi pevaju, sa toliko ljubavi i sa takvim pijetetom. Svesni činjenice da se pesma uvek može lepše i bolje, skladnije i umetnički izradjenije i izražajnije otpevati, ali teško da će neko , ne samo Srpsku, pesmu, iskrenije i sa puno uzvišenijeg zanosa od vojvodjanina, posebno Somboraca, otpevati toplije. Srpska pesma nije samo spontani izraz trenutka, duševnog raspoloženja našeg, izraz radosti i/ili tuge, bučnog veselja i/ili tihe rezignacije; ona je inkarnacija nacionalnog svesrpskog života našeg; ona nam je u teškim danima naše potištenosti bila najmoćnije sredstvo za održanje nacionalne svesti Srba i za odbranu nacionalnog opstanka našeg. Ona nam je svugde i svagda pružala mogućnost da se u moru tudjinštine kroz vekovnu borbu održimo kao Srbi i ona nas je stalno potsticala da svagda verno i nepokolebivo vršimo nacionalnu dužnost svoju prema Srpskom narodu.

Žilava i odlučna je bila borba Srba, obe veroispovesti, sa Madjarima i vlastodršcima, za prevlast, odnosno za svoja nacionalna, gradjanska, ekonomska i politička prava. Sistematska, perfidna i/ili maliciozna, postepena i vrlo dobro osmišljena borba i rad na suzbijanju Srba i Srpskog duha, kako na političkom tako i na kulturnom i ekonomskom planu. U tu svrhu Josif počinje da naseljava ovamo, u Sombor, Nemce iz Badena i Vurtenberga, da bi razbio kompaktne redove Srba zanatlija i trgovaca.

Tu su i napravili veliku grešku. Srpski duh je uvek bio velikog srca, znatiželjan i vazda gladan znanja i obrazovanja. Svakog, dobronamernog, gosta su prihvatali kao najrodjenijeg svoga, trudili se do maksimuma da budu uvek dobri domaćini, da se njihova reč i delo poštuju, uvek spremni da prihvate sve dobre ideje, za bolje sutra. Taj nemirni duh, ta večita glad za znanjem, za spoznajom i otkrivanjem novih istina i prostora, odveli su “srpski opanak”, vazda žilavu, neuništivu silu, na sve meridijane sveta, odakle su , ne zaboravljajući svoj rod, donosili progres i prosperitet svojoj matici, svojoj majci Srbiji.

Takvi su vam Somborci. Svačije poštuju; ako ima što od dodjoša naučiti, nauče; ako ima što u svome rodu popraviti i/ili korigovati, poprave i/ili koriguju, ne libeći se i izbaciti, izbace; sve za rad, boljitka svoga roda. Nemci su na ove naše prostore doneli pored dobre organizacije i horsko pevanje. U ime bivših, sadašnjih i budućih generacija, veliko Hvala: jer, “pesma nas je održala, njojzi hvala”!

Ja lično, dugujem veliku zahvalnost, znanim i neznanim, autorima, starim somborcima, posebno Gospodinu M. Beljanski, Gospodinu R. Plavšić, mom , ne samo, profesoru, Gospodinu Drašku Kovjaniću, mnogostruko svestranom, vrsnom poznavaocu klasične muzike, erudite, sa istančanim senzibilitetom za umetnost i kulturu, “protivniku večite parade veterana”, na njegovoj nesebičnoj pomoći, da deo istorije i kulture jednoga grada izadje na svetlost dana, kao i pedantno ažurirane dokumentacije Gospodje Vesele Milošević, Predsednika Somborskog Pevačkog Društva, ne bi bilo ove monografije danas, upriličene povodom stočetrdeset godina od postojanja Somborskog Pevačkog Društva.

Trudio sam se da sa što više podataka, predstavim Sombor i Somborce, hronološkim redom prezentujem, faktografski, bez pretenzija da ulepšavam stvarnost, sa ciljem da: današnje generacije nešto više doznaju o radu Društva, budućim generacijama u amanet, da se “istorija ne zaboravlja, nego ceni i poštuje”,i “da ona služi za nauk da se greške ne bi ponovile”, da ja kao neuki hroničar svoga vremena, istoričarima umetnosti i muzikologije, ljudima od struke i nauke, pomognem, ovom monografijom, u njihovim budućim naučnim radovima.

Svaki narod vredi onoliko, koliko je vredna njegova kultura. Njemu se odredjuje rang u članstvu ljudske zajednice po kulturnim tekovinama kojima je doprineo i doprinosi usavršavanju čovečanstva. Više vekovna borba za očuvanjem nacionalnog identiteta, kulturnog sna o slobodi, bežeći od osmanlijskog jarma, dok je ostali svet mirno i svestrano razvijao sveopšti, a posebno kulturni, progres, naši preci su morali, s oružjem u ruci i pesmom na usnama, “Da nas nebi varvarima zvali, Dok mi mresmo da bi oni spali” (P.P. Njegoš), dostojanstveno borio za opstanak i za slobodu, kao i sveopšti kulturni napredak , ne samo svog, nego i sveopšteg dobra drugih podjarmljenih, naroda.

Proučavajući istorijski razvoj kulture kod naših naroda sa čisto umetničkog aspekta, vidimo, da počeci umetničkog stvaranja padaju u burnim vremenima malih i ugnjetenih naroda za oslobodjenjem od tudjinskog jarma, i/ili, pretnje asimilacije, prekrštavanja, borbe za očuvanje svog nacionalnog identiteta.

Kako čovek bez sećanja ne može da shvati prošlost, tako i čovek bez iščekivanja,sna o boljoj budućnosti, ne može da dočeka budućnost. Razni su modusi pomoću kojih se uzdiže, unapredjuje, neguje, usavršava, kultura. Jedan od tih segmenata, u toj borbi, je i muzika. Ona ne samo da oplemenjuje, duh u čoveku, ne samo da brusi i kristališe njegova najtananija osećanja, profiliše i profinjuje duh, ona ga podstiče, da bude večito gladan i žedan, obrazovanja i sna o slobodi i lepoti življenja. Muzika je najefikasnije sredstvo za moralni, etički i kulturni preobražaj čoveka.

Pevanje je iskonski zov čoveka, njegovo obraćanje prirodi, njenim silama, vidljivim i ne vidiljivim, živim bićima, ono je i poniranje u sebe i iznošenje na svetlo dana čudesni, neuhvatljivo bogati svet duha i mašte, svet na čarobnoj granici “medj javom i medj snom”. I koliko god je čovek vremenom rastočio svoj osnovni i najsavršeniji instrument – glas u desetine instrumenata, u osnovi svega ostaje pevanje.

Kroz muziku i kroz pesmu se reflektuje lepota duše čoveka, njegov život, i na površinu izbijaju, poput bujice, osećanja povezana i uskladjena sa najlepšim tonovima, čiji eho uvek melodično zvuči, pleni i obogaćuje dušu slušaoca, inspiriše i kreira. Milozvučni tonovi, ma kakvi oni bili, lepršavi, sretni i/ili duboki, setni, oni govore o vremenu i sredini u kojoj je čovek živeo,radio i stvarao najlepše misli iz svojih osećanja i nastojao je da sve to kaže u pesmi i zvucima muzike, kojima se divimo danas.

Naši preci su davno uvideli i znali, da podstiču i gaje, bruse i kultivišu, bogatu kulturnu baštinu svojih predaka, u večitoj i vekovnoj borbi za ostvarenjem sna o slobodi, jedan od stubova kulture, pevaštvo i horsku muzičku kulturu: kao rasadnike kulture, čuvare naše nacionalne svesti, glasne pionire zavetne narodne misli, u bremenitim vremenima u kojima se naš narod nalazio i nalazi.

Share Button